Еп. Теодосије – Васкрсењем Христовим отворен пут у вечност и Царство небеско, Јединство (Васкрс 2011)


http://www.jedinstvo.rs/v1xyz_/index.php?option=com_content&view=article&id=131:2008-10-26-21-49-16&catid=36:najnovije-vesti

И овогодишњи Васкрс Срби, на својој светој и историјској земљи, Косову и Метохији прослављаће у страху и неизвесности шта ће бити сутра. Да ли ће се поновити мартовски погром, да ли ће нам палити цркве и манастире. У сусрет Васкрсу разговарали смо са Његовим преосвештенством Епископом Рашко-призренским и Косовско-метохијским Теодосијем, који проживљава све ране и тешкоће свога народа на КиМ, позива на стрпљење, издржљивост, ревност у вери и молитви, повратак родним огњиштима а комшије Албанце на толеранцију и суживот.

Колико су оштећене српска и европска културна баштина, али и цивилизацијске тековине уопште, погромом 2004. године, спаљивањем и уништавањем српских средњевековних светиња?

Мартовски погром 2004. године био је један од најстрашнијих излива насиља у послератној Европи након Другог светског рата изузимајући, наравно, ратне сукобе деведесетих година. Посебно је озбиљно што је овде у то време било распоређено неколико хиљада НАТО војника са циљем да свима обезбеде мир и сигурност, а који највећим делом нису извршили своју дужност. Уништење 30 православних светиња само у року од два дана и протеривање преко 5000 Срба у току погрома, тужан је биланс овог трагичног догађаја, који је бацио озбиљну секну на међународну мисију на Косову и Метохији. С обзиром да је у насиљу запаљен и тешко оштећен један од УНЕСКО споменика светске културне баштине – храм Богородице Љевишке у Призрену, сасвим је јасно да је то био тежак ударац не само на српско већ и на европско и светско духовно и културно наслеђе.

Угледајмо се на претке

Епархија Рашко-призренска улаже огромне напоре да се врати литургијски живот у обновљене цркве…?

Обнова наших светиња незамислива је без обнове литургијског живота у њима. Зато је након завршетка физичке обнове неколико порушених цркава, наш приоритет да се у њих врати богослуж ење. На тај начин, оне истовремено треба да послуже и као подстицај на повратак наших прогнаних верника. За сада смо од краја прошле године вратили литургијски живот у храм Св. Николе у Приштини, саборни храм Св. Ђорђа у Призрену и храм Св. Апостола Петра и Павла у Истоку. У ове обновљене светиње постављени су и свештеници који су млади и тек рукоположени, а ускоро очекујемо да се поново отвори и парохија у Пећи уз новообновљени храм Св. Претече и парохијски дом. У Ђаковици се, ако Бог да, у августу планира освећење обновељене цркве, а дечански монаси редовно посећују старице које живе у новообновљеној црквеној кући у порти храма. Ове светиње нису само места богослужења већ и окупљања наших преосталих верника у овим градовима.

И поред свих тешкоћа са којима се суочавају свештенство и наша Црква на КиМ у албанском окружењу, да ли је реално очекивати да се игнорише то исто окружење и реалност живота на КиМ?

Као чланови Цркве веома је важно да будемо свесни пре свега духовне реалности у којој живимо и да смо сви, ходећи на земљи као странци, на путу ка небеској отаџбини, како каже један стари хришћански текст. Наравно, не можемо да игноришемо и ову тренутну политичку и безбедносну реалност, која је промењива као и цела историја човекова. Живећи у сталној црквеној свести Небеског Царства, које је већ овде међу нама у нашој цркви, парохији, на Литургији, постајемо способни да се суочимо и са свим тешкоћама ове пролазне реалности која нас окружује својим бројним проблемима. Да су наши преци себе равнали искључиво према политичкој стварности, веома је тешко замислити да би ико од њих остао на овим освећеним просторима. Зато морамо да се угледамо на њих у вери, трпљењу, нади и љубави и да се не препуштамо очајању и огорчењу због свих тешкоћа у којима живимо. Хришћани увек треба да живе пре свега у радости, јер нам је Христос Васкрсењем отворио врата вечног живота у Царству Небеском.

Свакодневно сте по косовско- метохијским парохијама и више него добро знате како живи наш народ. Како опстати на Косову и Метохији?

Тренутна ситуација је веома тешка. Иако свима изгледа да је безбедност побољшана у највећем делу Покрајине, социјални и економски услови су крајње неповољни и многи људи немају посла, а све више је оних који су на ивици егзистенције. Стално апелујем да се мора више улагати у српске средине на Косову и Метохији и тиме створити услови за запослење и будућност млађег, радно способног становништва. То је и предуслов за повратак оних који су морали да оду и који би се радо вратили, уколико би им се створили основни услови за живот и рад. Понајвише нам сада треба вере и трпљења. Немогуће је све променити преко ноћи и биће нам потребне године напора и рада. Као православни хришћани, морамо да будемо свесни да истинску радост и задовољство у овом животу, не даје толико материјално богатство, колико духовне вредности, мир и љубав међу ближњима. Ако будемо имали више тог духовног мира и међусобне солидарности, лакше ћемо се сви заједно суочити са овим тешкоћама које су нас задесиле и заједно ћемо опстати на својим вековним огњиштима.

ПОКУШАЈИ ПРОМЕНЕ ИСТОРИЈЕ

Како се самопроглашене институције Косова, сада, односе према Српској православној цркви на КиМ?

Косовске самопроглашене институције признају СПЦ у складу са Ахтисаријевим планом који је од њих прихва- ћен и постао део њиховог устава. На терену је, међутим, доста проблема. Поред бројних нерешених имовинских питања, постоје и проблеми око обнове појединих светиња, нпр. цркве у Самодрежи. Постоје и покушаји промене историје, чиме се настоји поништити допринос наше Цркве и народа српског, историји овог дела Балкана. Недавна крађа олова са крова храма Богородице Љевишке, понајбоље осликава тренутну ситуацију. С једне стране, косовска самопроглашена Влада изражава жаљење, а с друге стране ово је већ трећи случај крађе олова са овога храма, јер косовска полиција упорно неће, или боље рећи, није у стању да заштити ову светињу, која је још и споменик светске културне баштине УНЕСКО.

Заштита духовног и културног наслеђа

У оквиру преговора Београда и Приштине постоје најаве да ће се разговарати о заштити српске културне баштине на КиМ. Да ли је СПЦ одредила учеснике у преговарач ком тиму и шта конкретно очекујете од преговора?

Како ствари сада стоје, Српска Православна Црква неће директно учествовати у разговорима између Београда и Приштине. Свакако, то не значи да питање српске духовне и културне баштине неће бити тема овог дијалога. Напротив, став Цркве по овом питању је веома јасан и имали смо до сада више састанака са преговарач ким тимом наше Владе, тако да смо уверени да ће они бранити и наше интересе. Основни принципи које смо као представници СПЦ изнели још на преговорима у Бечу 2007. и 2008. године, темељ су на основу кога српску баштину на КИМ треба заштитити посебним безбедносним и институционалним аранжманом, како би она могла да опстане у овим прилично неповољним политич ким околностима. То подразумева специјалне заштићене зоне, као и одређене олакшице за живот наших светиња, манастира и свих оних који су у њима.

Да ли је нормализован рад народних кухиња и хоће ли бити довољно хране за све којима је неопходна?

Након најновијих активности које смо заједно као Епархија предузели са НВО Мајка девет Југовића, могу са задовољством да кажем да смо Богу хвала успели да продужимо рад наших шест народних кухиња за период од бар неколико месеци. Ипак, још увек немамо редовне и стабилне изворе средстава за набавку хране и у наредном периоду посебно ћемо порадити на том питању. Истовремено, потребе на терену траже и отварање нове народне кухиње у Штрпцу, јер је на том простору све више људи који живе на граници егзистенцијалног минимума. Првих четири месеца од нашег ступања на трон Епархије Рашко-призренске, највише смо радили на томе да штедњом смањимо сопствене трошкове у Епископији. Са жаљењем морам да кажем да је у време претходне епархијске управе долазило до великог одлива црквених средстава у приватне и друге ненаменске сврхе, што је угрозило не само економску стабилност Епархије, него и рад самих народних кухиња. Слава Богу, уз помоћ наше Цркве и добрих људи, овај проблем је сада решен и ситуација је сада много стабилнија.

Очувати породичне и традиционалне вредности

Српски народ је кроз историју пролазио велике голготе и кризе и опстајао чврст у вери, негујући духовне вредности. Данас, све је мање солидарности, стрпљења и јединства, а све више нетрпељивости и подвојености. Како одолети немаштини, разним искушењима данашњег времена и остати на Божјем путу?

Истина је да је српски народ у својој историји пролазио бројне голготе, али је у нама било више црквене свести и солидарности и то смо тада лакше носили. Нажалост, године комунизма, а потом ратова и мржње на овим напаћеним балканским просторима, у народу су довели до озбиљне кризе, огорчености и незадовољства. Сада је за све нас, пре свега, важно да се вратимо Богу, а враћајући се Богу молитвом и духовним подвизима враћамо се и сами себи, јер постајемо способни да људе око себе не гледамо као конкуренцију и опасност, већ као браћу и пријатеље. Наш народ је у историји имао много више пријатеља него непријатеља и важно је сада да обновимо те везе са свим људима добре воље. Истовремено треба да се боримо и за очување наших породичних и традиционалних вредности, које су најбољи гарант оздрављења нашег друштва. Наравно, треба да кренемо од самих себе, јер не можемо да променимо друге и свет око себе, ако не променимо своје навике и не победимо сопствене слабости. То је за све нас, једини пут напред.

ПОБЕДА ЖИВОТА НАД СМРЋУ

У чему је практични значај Васкрсења Христовог за људски род?

Смисао Васкрсења Христовог најјасније се види у васкршњем тропару – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. Син Божији који се појавио у телу, пострадао је нас ради на крсту да би нас искупио од смрти и греха. Будући да смрт није могла да задржи самог Бога који је извор и даваоц живота, нестало је њене силе и васцелој творевини отворен је пут у вечност и Царство небеско. Христос као Бог и Човек, увео је створену природу у вечно постојање и ми учествујемо у тој победи живота над смрћу, вечности над пролазношћу, тиме што учествујемо у Телу Христовом – Цркви. Причешћујући се Христовим тајнама, узимамо причешће као лек бесмртности и залог будућег живота. Зато је Васкрсење Христово празник над празницима, када славимо победу живота, светлости и радости, над мраком и тамом смрти и греха.

Добар део верника сматра да је суштина поста уздржавање од одређене врсте хране…?

Пост није само црквено правило везано за употребу хране. Уздржање од мрсне хране је свакако важан део поста, али је пост пре свега начин живота у коме духовне вредности претпостављамо свему ономе што нас удаљује од Бога и љубави према ближњим. Пре свега, пост подразумева више молитве, праштање и помирење, са свима онима са којима се тренутно не слажемо, удаљавање од сујетних брига и таштине овога света, како бисмо више времена имали за своју породицу и пријатеље. Када постимо, стално сведочимо оне речи Господње на Гори кушања, упућене кушачу ђаволу. Господ је тада рекао да човек не живи само о хлебу, већ о свакој речи која долази из уста Господњих. Човек није само тело, већ има и бесмртну душу, која тражи да и њој дајемо оно што јој је потребно. Како је говорио наш покојни Патријарх Павле, да души такође треба храна “а то је реч, наука Божија, истина о Богу и свету, о нама самима, по којој сазнајемо ко смо, зашто смо на овом свету, какав је наш циљ живота, смисао тешко- ћа и невоља, смрти и живота после смрти”.

Рада КОМАЗЕЦ