Ипођакон Димитрије Плећевић: Савремени човек у Цркви- између искушења и благодати

24. Јул 2010 - 13:27
ОдштампајОдштампај

"Највеће искушење Црквених људи данашњице јесте, да себе поставе за мерило вере, односно да се гордо издигну изнад Цркве, премашујући при том непогрешивост говорим под наводницима, Римскога папе по коме безочно пљују.
За нас је најцелисходније да се потрудимо да свој литургијски живот остварујемо у оквиру своје заједнице, не шетајући од свештеника до калуђера, прозорљивих стараца и слично, тражећи бранитеље вере и сами бранећи Цркву од Литургије, Литургију од причасника, а народу одузимајући једину наду опстанка и спасења богочовека Христа."

У наставку доносимо цео текст ипођакона Димитрија Плећевића:

Савремени човек у Цркви- између искушења и благодати

Саздан из неимерне љубави Божије, човек, круна свеколике твари, призван је на вечни живот у радосној заједници са својим Саздатељем. То је укратко речено циљ хришћанскога живота, који преподобни Серафим Саровски назива стицањем Духа Светога, односно мере просветљења и очишћења, оног стања личности које будући облагодаћено тежи непрестано Христу.

Призвање на есхатолошко- царско, обожено достојанство, у заједници љубави Бога Оца, сједињењем у Сину, благодатним даром Духа Светога, објашњавају једноставне и мислено дубоке речи Светитеља Атанасија Великог, Бог је постао човек да би човек постао Бог.

Чему очовечење једног од Тројиице, Сина Логоса, до ради нас, чему земаљски живот Његов, крсно страдање и тридневност у гробу, до ради нашег искупљења, чему васкрсење до ради наше напропадљивости и вечне постојаности.

То је тајна на којој је саздана и вековима почива Црква, то је њена посебност у односу на све друге религије и учења, то је њено оправдање и опредељеност, њена снага у светој мисији проповедања Јеванђеља.


Историјски сплет догађаја и однос верника предходних времена према Цркви и њеној мисији, према харизматичним даровима и искушења, можемо сагледати кроз дарове светога предања, животописе мученика, дела светих учитеља Цркве, свете Саборе васеленске и помесне, њихове одредбе и уставе и правила Духом надахнутих Отаца.

О томе свему можемо управо са дистанце историјског, непристрасно расуђивати и закључивати.

Без познавања тог искуственог, небоземног живота Цркве, тешко да се и ми садашњи Хришћани и будућа покољења верних, могу правилно изградити у истини, односно бити не лицемерна чеда Цркве Божије.

Проживевши као делатник њиве Господње, страдање, узлете, радости и искушења своје и суседних заједница Цркве Божије, светеномученик Кипријан Картагенски мудро поручује: Коме Црква није мајка томе ни Бог није отац. На први поглед оштре и претерано обавезујуће речи, да ли оне одговарају истини баш такве каквим су изречени, не егзиостира ли Бог у свему и постоје ли начини да се он сагледа и доживи и ван Цркве?

Потпуну истину сведочи Картакенски Боговидац, кроз своје речи, имајући за мерило сведочење самога Христа: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца (Јн: 14, 6-9).

Дакле паломе колену адамовом се у старозаветно доба јављао Бог Отац и о томе нам говоре пророци и праведници. Нови завет нам сведочи да је управо вољом Очевом, људску природу на себе узео Син као Искупитељ и Спаситељ, Месија, Помазаник и то чудесно, силом Духа Светога. Тако оличена у Сину као богочовеку читава Пресвета Тројица учествује у обнављању свезе човека и Бога. И зато само кроз Њега, Искупитеља и Васкрситеља, Бог Отац може нас познати, односно без њега нас не може препознати као своје. И то није никакав философски став, већ жива светиња која почива у Телу Христовом у Светој Литургији.

Настављајући објашњавање Кипријанових речи, према Христовом архетипу, а укључујући читаво свето-предањско наслеђе Цркве сведочимо, да је управо Христос присутан једино у њој, тј у Цркви, коју освештава и вечном твори, светим телом Својим и то не на мистичан и некакав историјско спомињући начин, веч живоносно и свеприсутно.

Анализом изнетог, ради лакшег разумевања, можемо свакоме слободно одговорити да је мера нашега спасења управо у Светој Литургији у сједињењу и оправдању човека у Богочовеку.
Само литургијски можемо доћи к Богу Оцу, који нас такве, преображене Сином, припремљене за вечност, препознаје. На тај начин ми ништа од својих особености не губимо, већ напротив, сами себе и једни друге и сав живот свој предајемо утеловљено, преображено, вечно и нетрулежно Охристовљено, Богу Оцу.

То је мера нас хришћана у сваком времену и данас и до века и у вечности.

Жеља и потреба, јасно исказана слобода, да будемо у заједници светих у Христу у Есхатону.
То је благослов и вечни хлеб који нам Црква нуди, позивајући нас на бесмртност, која је у Богу и од Бога, отварајући нам једина врата бесмртности тела и душе, односно васцеле личности наше.

То је благодатни дар Духа Светога и познавање суштине Цркве Божије, све ван тога или сегментално поимање тога је промашен циљ, јер ако не схватимо Цркву као мајку, не можемо доживети ни Бога као Оца.

Христос постоји и опитно нас сабира само у тајни цркве у Евхаристији.

Отуд тежња многих светих људи и великих богослова данашњице, да нам литургију посведоче као центар универзума, вечни догађај свеприсутан у историји. И то су несумљиво, светитељи Тихон Сверуски, Николај Жички, Нектарије Егински, Јован Санфранцискански, те преподобни оци Силуан Атонски, Јустин Нови, богослови о. Александар Шмеман, о. Георгије Флоровски, о. Софроније Сахаров, митрополит Јован Зизјулас, те наши епископи Амфилохије, Атанасије, Игнатије, Иринеј и др.

Ови оци и богослови, иако их нисмо све набројали, несумњиви су доајени богословља, јер васкрсавају литургијски доживљај побожности, вековима гушен и замењиван многим изливима мистичне-формалистичке плитке духовности, дајући му своје припадајуће, централно место у животу Цркве.

Само на литургијски начин проживљена, припадност Цркви је основана и смисаона, све друго је играње Цркве, изругивање побожности и промашеност намере и циља.

Из такве, са намером или без ње, лоше схваћене побожности, долазимо у велике проблеме, ми као појединци, али и заједница на коју не ретко пројектујемо своја уверења, ставове, неостварености, и што је најопасније, то постаје неизбежно правило у свакој ситуацији.
Сусрећемо се тако сви са проблематичним и театрално изливеним одбранама вере и смиреним и побожним бранитељима, који се у делићу секунде претворе у најотровније осуђиваче и од лажних, умишљених и самопрокламованих жртава, постају безочни непријатељи, који одишу мржњом, ваљда по Господњем завету љубави према ближњима и оправданог разумевања у различитостима уверења.

Некоме ће се мој тон можда чинити преоштрим, немам намеру никога нити да прозивам, нити да вређам и ништа слично томе, али имам право да као хришћанин, изнесем став и не само свој већ став многих.

Сведоци смо већ годинама, појаве извесне раздељености хитона заједнице Цркве Божије, на самопрокламоване староверце и од њих етикетиране новотарце, нововерце, екуменисте, ватиканске плаћенике претече антихриста...

Када човек неупућен у тематику и далеко изван жиже актуелних Црквених догађаја, неким случајем уплива у све то, остаће згрожен и запањен, по многим сегментима третираног проблема, ево и зашто!

Наћи ће са једне стране мишљење људи који бране Цркву од екуменизма, новотарија, папе, светског поредка, жига звери.... и Бог свети зна чега још и мишљење истих о другачијима, који по тврдом уверењу бранитеља, руше поредак Цркве, залажу се са уништење православља, Српства и сл....

При том нигде се не среће истинско мишљење чланова Цркве Божије који су живо орјентисани на литургијску побожност, управо зато што су отворени до краја за дијалог, другачије поимање и мишљење, међутим супротна страна и тужи и пресуђује и пита се и одговара , уједно и брани и безочно напада.

Жалосно је да у овако тешком времену ми банализујемо ствари, сводећи суштину вере, на отворене и затворене двери, на читање молитава тихо или гласно.

Уосталом обе праксе су потпуно исправне и у литургијском духу, с тим што је за заједницу Цркве Божије много корисније да се литургијски дефинише активним и потпуним учешћем у светој тајни Цркве.

Такође камен спотицања за многе је и редовно причешћивање, које доводе до граница богохуљења... јер се формалистички везују само за три ставке, схоластички дефинисане и истргнуте из контекста свеукупног хришћанског живљења, а то су пост, исповест и молитва. Шта је ту са најважијим условом приступања светим тајнама а то је правилно исповедање вере или дела милосрђа и све друго што је преко потребно, не важи, не игра улогу јер није прописано гуруистичким духовним рецептом.

Све је неважно и непотребно ако смо задовољили условну форму.... да ли је то пунота Христове мисије, та затвореност у љуштуру сопственог ега, а све на штету и унижење заједнице као Тела Христовог.
Тужно је и жалосно и болно браћо и сестре да имамо пуне Цркве хришћана на литургији који се не причешћују и још се поносе тиме, изговарајући се неприпремљеношћу и недостојношћу.
Чувају предање вере атаком на њену суштину, литургија без причешћивања је као извор без воде или као сунце без светлости или очи без вида. Али авај многи не виде то, али виде и знају да осуде ближњега.

Безмало сваког ко је са жељом да се сједини у заједници Цркве Христове на једини могући начин, литургијским животом, примивши свете тајне, огласе као недостојног причасника, хулитеља светиње... а не схватају да сами на себе навлаче осуду управо пророчким речима: Проклет био сваки који немарно врши дело Господње (Јер 48,10).

Јер немамо ми хришћани оправдања за немар, изговарајући се временом, искушењима, недостојношћу, тешким временима, лошим условима, онда смо лење слуге и јалово дрво које треба посећи.

Ми који се не трудимо да живимо у опиту литургијског дара, да се кајемо, и не желимо да се присајединимо заједници, презревши сопствену гордост и оно лоше ја, нашли смо се позванима да осуђујемо ближњега који се труди.

Да ли је његов труд истински и лажан просудиће само и једино Господ.

Припазимо се, да у лицемерној добронамерности, безочног осуђивања другога, сами не потпаднемо под свој суд, чувши речи: Ко си ти који судиш туђем слузи? Он свом господару стоји или пада. Али ће устати; јер је Бог кадар подигнути га. (Рим.14,4)

Уз све ово треба додати и нерасудно клеветање по епископима и свештеницима који немају нашу меру и не мисле као, недостојни, грешни од свих последњи, ми.

Најгрлатији су управо они који не знају, нису достојни, нису учени, смирени су, од свих су последњи, грешне слуге Господње, ништавне слуге.... сами епитети са ни мало смисла за испуњавање или држање истих.

Све предходно навео сам ушправо из једног разлога, да јасно прикажемо највеће искушење Црквених људи данашњице, да себе поставе за мерило вере, односно да се гордо издигну изнад Цркве, премашујући при том непогрешивост говорим под наводницима, Римскога папе по коме безочно пљују.

За нас је најцелисходније да се потрудимо да свој литургијски живот остварујемо у оквиру своје заједнице, не шетајући од свештеника до калуђера, прозорљивих стараца и слично, тражећи бранитеље вере и сами бранећи Цркву од Литургије, Литургију од причасника, а народу одузимајући једину наду опстанка и спасења богочовека Христа.

Не прозивајмо друге за непослушност и за грехе док своје потпуно не убелимо, јер ћемо онда бити нико други до новозаветни фарисеји, преоденути у рухо лажно смирених хришћана.
Са Црквом се није играти, јер њој ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18).

Ми као недостојни и заиста маловерни морамо послушати савете и мудре речи наших светих предака и пребивати непрестано у Цркви Божијој, не мудровати и не искорачавати, јер је ван Цркве бездан зловерија. Немојмо из добрих намера, лоше исказаних, пут свој сами плочати до пропасти.
Остајмо у Цркви увек сећајући се речи апостола Павла: И ако поквари ко Цркву Божију, поквариће њега Бог, јер је Црква Божија света, а то сте ви (1. Кор. 3, 16-17)

У духу истине, у духу живота, запитајмо се над собом, очистимо себе и на тај начин допринесимо заједници Цркве Божије, потудимо се да испуњавамо меру љубави мирећи је њом самом са законом и само тако опредељени ходићемо ка Христу, желећи и тежећи да сваки свој дан, тренутак, час, догађај, освештамо и принесемо у свету Литургијску часу, примајући из ње благослов вечнога постојања.