Јединство: ''Васкрсење Христово отоврило је врата вечнога живота'' - васкршњи интервју архимандрита Саве игумана манастира Високи Дечани

22. Април 2014 - 19:00
ОдштампајОдштампај

У овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу

Наша вера нас учи да није царство земаљско, односно, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мера човекова, његовог мишљења, начина живљења и достојанства. Човек је биће достојно поштовања само ако је вечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. У сусрет великом дану, светом дану Васкрсењу за „Јединство“ говори архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани.

Шта нам потврђује васкрсење?

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

Христос победио силу смрти

Има ли места за страх од смрти у Царству Христовом?

Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Ђеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем. 

Пре хиљаде година Праведни Јов је поставио питање „Кад умре човек, може ли оживети“? Код једног дела хришћана то питање се и данас поставља…?

Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.

Како најбезбедније превазићи невоље, неправде и жалости са којима се свакодневно сусрећемо у о в о з е м а љ с к о м животу?

Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у о в о з е м а љ с к о м животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује в е ч н и живот у Хр и с т у . К а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.

Црква је сведок реалности царства небеског

Шта је мисија Цркве данас и у којој мери може поштовати људске слободе у савременом друштву, а истовремено имати јако упориште у сопственом светом Предању и историји?

Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.

Постоји одређен број православних Срба који веру доживљавају као личну и приватну ствар независно од Цркве. Како их усмерити на прави пут и указати да је Црква извор и носилац вере?

Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо.Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу. 

Може ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмерење, противно божанској вољи, окајати постом у храни и пићу?

Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.

Брига о ближњима, израз љубави према Богу

Како су код српског становништва примљени духовни семинари у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе у Грачаници?

Духовни семинари који се, хвала Богу, одржавају сада сваког четвртка у Грачаници с б л а г о с л о в о м Преосвећеног Владике Теодосија представљају право духовно освежење у животу наше Епархије. Захваљујући сјајним предавач има, нашим уваженим Епископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнају о својој вери и продубе своје духовне видике. Искрено се надам да ће ова духовна окупљања и дружења још више ојачати веру у нашем народу и да ћемо имати више хришћана који не живе само формално хришћанским животом, већ који своју веру озбиљно шватају као нови начин живота.

Наша истинска отаџбина је на небесима

Шта треба да буде смисао живота сваког хришћанина?

Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаxбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаxбина, а свака отаxбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….

Епархија рашкопризренска је јако посвећена социјалним питањима и муком обичних људи. Који су највећи проблеми верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?

Као што је човек психофизич ка целина, тако је и Црква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених људи. На Косову и Метохији много је сиромаштва и људима је често потребна најосновнија помоћ. Зато је Епархија преко своје добротворне организације Мајка девет Југовића већ организовала рад 6 народних кухиња у којима се свакодневно храни преко 2000 лица. Међутим, и у свакој парохији треба организовати помоћ угроженој браћи и сестрама. После сваке литургије верници би могли заједно са својим свештеницима да организују посете и помоћ старијим и болесним парохијанима и другим људима којима је помоћ потребна. Често је многим људима потребна само једна блага реч и осећај да о њима неко брине. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Односно, као што нас уче Свети оци Цркве, нема богољубља без човекољубља, као што нема ни истинске љубави према ближњем ако та љубав није заснована на Божијој љубави. А та Божија љубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик Божији.
 

извор: http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/978-2014-04-18-05-49-32