Живојин Ракочевић - Нека мртве не дирају, Политика 16. јули 2019.год.

16. Јул 2019 - 19:39
ОдштампајОдштампај
„ПОЛИТИКА” У ЛИПЉАНУ

Нека мртве не дирају

Уништавање гробаља у протеклих двадесет година је део систематског уклањања трагова српског и православног присуства на Косову и Метохији
Аутор: Живојин Ракочевићпонедељак, 15.07.2019. у 22:00
Липљанско гробље између ноћних рушитеља и дневних градитеља (Фото Ж.Р.)

Ли­пљан – С ви­ше­спрат­ни­це у из­град­њи чу­ју се сна­жни удар­ци че­ки­ћем, а мај­сто­ри се гла­сно до­ви­ку­ју на ал­бан­ском је­зи­ку. Ис­под њих, ју­че, ли­пљан­ски Ср­би тра­же гро­бо­ве сво­јих по­кој­ни­ка на гро­бљу, где су се, пре две но­ћи, чу­ли удар­ци ко­ји­ма је раз­би­је­но и по­ло­мље­но де­вет­на­ест срп­ских над­гроб­них спо­ме­ни­ка. Из­ме­ђу тих ноћ­них ру­ши­те­ља и ових днев­них гра­ди­те­ља сто­ји, над пот­пу­но сру­ше­ним гро­бом сво­јих ро­ди­те­ља, Дој­чин Ко­стић. Тих, сми­рен, за­ми­шљен, с емо­ци­ја­ма све­де­ним на ме­ру град­ског чо­ве­ка. 

,,Је­ди­но ту­га, не­ма мр­жње, не­ма оча­ја... Мно­го је зла ов­де учи­ње­но, пре­ви­ше смо огу­гла­ли. Има­ли смо пре­ви­ше уби­ста­ва, па­ље­ви­на, стре­со­ва. Овај спо­ме­ник је био не­што ма­ло леп­ши, па им је па­дао у очи. Га­ђа­ли су га пре се­дам ме­се­ци ка­ме­њем. По­ло­ми­ли су крст, по­пра­ви­ли смо га. Али ни­шта: пра­ви­ће­мо но­ви, па не­ка ру­ше, а ми смо ту да по­ди­же­мо. Не знам до­кле ће то да тра­је”, при­ча Ко­стић. На хум­ци ње­го­вог оца сле­гла се зе­мља, па мер­мер­не пло­че штр­че из по­то­ну­ле зе­мље. Дој­чин Ко­стић је рав­но­ду­шан и пре­ма по­ли­ци­ји, ко­ја нај­ве­ћи број на­па­да и ин­ци­де­на­та ни­ка­да ни­је ре­ши­ла и ве­ру­је „да ве­ћи­ни ра­зум­них Ал­ба­на­ца ово сме­та”.

На ли­пљан­ско град­ско гро­бље сти­гао је и гра­до­на­чел­ник Гра­ча­ни­це Ср­ђан По­по­вић и са сво­јим са­рад­ни­ци­ма пот­пи­сао и еви­ден­ти­рао ште­ту. Ње­гов ко­ле­га из Ли­пља­на, Ал­ба­нац, ни­је се по­ја­вио, по­ли­ци­ја је оба­ви­ла уви­ђај и ис­тра­гу.

,,Ово је не­што што не сме ни да се по­ми­сли, а ка­мо­ли да се до­го­ди у два­де­сет пр­вом ве­ку. По­го­то­во не у Ли­пља­ну, сви зна­мо шта је пре­жи­ве­ла оп­шти­на, ко­ли­ко се Ср­ба ов­де исе­ли­ло. Да­нас ви­ди­мо да ни мр­тви не­ма­ју ми­ра”, ре­као је По­по­вић и за­тра­жио да по­ли­ци­ја и без­бед­но­сне струк­ту­ре ра­де свој по­сао ,,јер по­што­ва­ње исто­ри­је, кул­ту­ре и тра­ди­ци­је је пред­у­слов за би­ло ка­кав мир и бу­дућ­ност”.

Уни­шта­ва­ње гро­ба­ља у про­те­клих два­де­сет го­ди­на је део си­сте­мат­ског укла­ња­ња тра­го­ва срп­ског и пра­во­слав­ног при­су­ства на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. За­јед­но с не­стан­ком и про­те­ри­ва­њем Ср­ба из гра­до­ва, у нај­ве­ћој мо­гу­ћој ме­ри, по­ру­ше­на су ве­ли­ка град­ска гро­бља у При­шти­ни, Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, Пе­ћи, а гро­бље у Ђа­ко­ви­ци је пот­пу­но за­тр­то. Из ши­ка­ре у ко­ју за­ра­ста на­зи­ре се тек оста­так град­ског гро­бља. Јед­на од ме­то­да уни­шта­ва­ња је пре­и­ме­но­ва­ње и фал­си­фи­ко­ва­ње име­на, на­ме­не и вла­сни­штва, гро­ба­ља, цр­ка­ва и кул­тур­них ме­ста. 

Ка­рак­те­ри­сти­чан је при­мер ра­зо­ре­ног гњи­лан­ског срп­ског гро­бља где је не­дав­но на ал­бан­ском је­зи­ку по­ста­вље­на та­бла ,,Гроб­ни­ца при­пад­ни­ка за­јед­ни­це ка­то­ли­ка, про­те­ста­на­та и Је­вре­ја”. Та­ко је срп­ско пра­во­слав­но гро­бље по­ста­ло ме­сто не­ких дру­гих и, у нај­ве­ћем бро­ју, не­по­зна­тих за­јед­ни­ца и ве­ро­и­спо­ве­сти. Ду­бо­ко у ет­нич­ки очи­шће­ној те­ри­то­ри­ји си­сте­мат­ски су уни­шта­ва­на се­о­ска гро­бља ко­ја је да­нас вр­ло те­шко про­на­ћи. Нај­ве­ћи по­зна­ва­лац ове про­бле­ма­ти­ке, проф. др Ми­тра Ре­љић, с Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, два­де­сет го­ди­на про­у­ча­ва уни­ште­но спо­ме­нич­ко на­сле­ђе.

У књи­зи ,,Срп­ска гро­бља на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји: уни­ште­на спо­ме­нич­ка и је­зич­ка ба­шти­на” твр­ди да је у овом пе­ри­о­ду уни­ште­но не­ко­ли­ко де­се­ти­на хи­ља­да спо­ме­ни­ка, раз­ли­чи­те ста­ро­сти, од сред­њег ве­ка до да­нас. У јед­ној од нај­ва­жни­јих књи­га о на­шем је­зи­ку „Срп­ски је­зик на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји да­нас” про­фе­сор­ка Ре­љић ка­же да „спо­ме­нич­ки нат­пи­си пру­жа­ју до­вољ­но по­да­та­ка о исто­риј­ском усу­ду, ве­чи­тим, на­си­љем иза­зва­ним ми­гра­ци­ја­ма и те­гоб­ном жи­во­ту ко­сов­ско­ме­то­хиј­ских Ср­ба, о па­три­јар­хал­ној ве­за­но­сти по­ро­ди­це, сваг­да­шњој скром­но­сти, ве­ри и пра­шта­ју­ћој при­ро­ди ко­смет­ског чо­ве­ка”. Она се у свом ду­го­го­ди­шњем ра­ду че­сто освр­ће на уни­шта­ва­ње спо­ме­ни­ка пре­ми­ну­лој де­ци, о не­ки­ма се и лич­но ста­ра и одр­жа­ва их. 

Ме­ђу де­вет­на­ест сру­ше­них гро­бо­ва на град­ском гро­бљу у Ли­пља­ну је и ле­па бе­ла над­гроб­на пло­ча јед­но­го­ди­шње Ни­ко­ли­не То­нић. На по­ла пре­ло­мљен нат­пис, је­дан од ме­шта­на бо­ја­жљи­во бри­ше ру­ком дуж про­ва­ље­ног гро­ба и се­ћа ка­ко је ба­ка не­у­те­шно пла­ка­ла за уну­ком. Ма­ло да­ље при­ча­ју ка­ко се већ два пу­та ло­ми крст по­ро­ди­це Ла­бус. Сва­ко тра­жи сво­ју му­ку и сво­ју по­зна­ту сли­ку. Не­ко из по­ро­ди­це Круљ је Цве­ти са­ста­вио раз­би­је­ну фо­то­гра­фи­ју, пре­ци­зно као да се ра­ди о мо­за­и­ку. На гро­бу Злат­ка Јо­ва­но­ви­ћа ње­го­ва су­пру­га Ми­ли­ја­на из­го­ва­ра свој мо­но­лог ко­ји ли­чи на ту­жба­ли­цу:

„Шта да ра­дим, не мо­гу на гро­бљу да спа­вам, али одав­де не идем, ов­де ми је муж са­хра­њен – ту ћу и ја, а они не­ка ра­де шта хо­ће! Не­ка узму ба­гер, па не­ка за­рав­на­ју, ја ћу ту по­ред мо­га су­пру­га. Не­ма­мо ми­ра, са­мо ја знам ка­ко сам про­шлу ноћ про­ве­ла, а на­па­ли су ми на ку­ћу пре пет­на­ест го­ди­на, ис­ту­кли ме, ни­је је­дан дан да се ово пре­тр­пи... Мо­ли­ла бих др­жа­ву, до­бре љу­де да се обра­те њи­ма и да им ка­жу да мр­тве не ди­ра­ју!”