Прослављена Недеља Православља и обележена 15. годишњица Мартовског погрома у Грачаници

У манастиру Грачаница данас је свечано прослављена Недеља Православља. Св. Литургију служио је Епископ Рашко-прирзенски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског архијерејског намесништва и у присуству већег броја верника. Св. Литургију појале су монахиње манастира Грачанце. Након Св. Литургије на којој се причестио велики број верника, посебно деце, Владика Теодосије одслужио је парастос православним Србима који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Св. Литургији присуствовали су и заменик директора канцеларије за Косово и Метохију г. Дејан Павићевић, као и градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

Потом је Владика на челу са више стотина Срба у молитвеном мимоходу прошетао од Манастира до Дома културе, где су положили беле руже испред уметничке инсталације посвећеној несталим Србима. У наставку програма посвећеног сећању на Мартовски погром 2004. године у Галерији Дома културе „Грачаница“ отворена је изложба са Ликовне колоније „Јесен у Призрену“, насталих на колонији која се одржала у манастиру Светих Архангела који је тешко пострадао у Погрому. Изложба је креативни стваралачки одговор на разарање које се догодило 17. марта.Суштина окупљања у Призрену је дубоко лични подстицај уметницима, ангажованост у сведочењу савременог тренутка, и подршка угроженом културном благу овог града и простора Косова и Метохије.  Домаћин сликара био је игуман манастира Светих Архангела Михаило.
„Ликовна колонија „Јесен у Призрену“ је одговор рушилаштва, мржње, зла и агресије. Настала је 2015. године као допринос свеобухатном националном и државном отпору на ондашње настојање Приштине да се учлани у УНЕСЦО и тако преузме наше историјско, културно и духовно благо“, рекао је Небојша Јевтић уредник ликовног програма Дома културе „Грачаница“. „Ове слике настале се у манастиру Светих Архангела у новембру прошле године и представљају цикличне кругове живота, стварања и разарања. „Колонија у Призрену“ избором уметника, продукцијом и свеукупним ангажовањем организатора постаје један од стубова културног модела како треба деловати у условима опште изолованости и неслободе“. Дејан Павићевић помоћник директора Канцеларије за КиМ отворио је изложбу речима: „Ми на деструктивност и уништавање одговарамо креативношћу и стварањем. Ми на смрт одговарамо рађањем и надамо се мудрости и нашем васкрсењу на КИМ“, поручио је Павићевић.
У наставку данашњег програма одржана је Академија „Петнаест година незаборава“ у великој сали Дома културе.
На академији је приказан филм „Страдање“ – аутора Ранка Ђиновића а присутнима су се обратили: Епископ Рашко-призренски Теодосије, г. Дејан Павићевић испред Канцеларије за КиМ Владе Србије, представник Удружења „Косметски страдалници“, градоначелник општине Грачаница Срђан Поповић и представник Комисије за нестала лица. На крају су пригодни уметнички програм извели Певачка група ансамбла „Венац“ и Хор Музичке школе „Стеван Мокрањац“- Грачаница.
„Док се чују звона у (Пећкој) Патријаршији, Призрену, Дечанима, Девичу, Грачаници, док се поје у Бањској, Соколици, Гориочу, Зочишту, наш народ треба да зна да никада неће бити остављен“, рекао је Владика Теодосије нагласивши да обележавање сећања на Мартовск погром није само тужна комеморација већ крсно-васкрсно подсећање да никакве претње ни страдања не могу одвратити Србе од решености да остану своји на своме. „Косово и Метохију можемо изгубити само у случају да га се, не дао Бог, сами одрекнемо. Само од нас зависи да ли ћемо се одрећи нашег наслеђа и заувек себе избрисати из реда достојанствених европских народа који су знали да чувају своје поштујући и друге“, рекао је владика Теодосије.

Епископ је истакао да никада пролазне смутње овог времена не могу затрти оно што је Христовом љубављу посађено и што је као феникс васкрсавало после свих бура кроз које је српски народ пролазио, указавши на значај да са обновом светиња обнавља и духовно јединство и заједништво око Цркве као једине институције у историји српског народа која је истрајавала на просторима Косова и Метохије. Зато према Владикиним речима, духовна обнова не треба да допринесе само опстанку Срба већ и повратку свих који вјерују и осећају да се на Косову и Метохији може живети упркос свим тешкоћама и насиљима.
„Црква је била и остала чувар нашег идентитета и заједништва. Нажалост, данас се суочавамо са опасним дефетизмом и општом дезоријентисаношћу који шире они који не знају силу Божју“, нагласио је Владика Теодосије. Са посебним жаљењем Владика је приметио да поједине јавне личности уместо да храбре народ и јачају наду за опстанком, шире уверење да са Косова и Метохије треба отићи.
Владика Теодосије је своје обраћање закључио речима да се обележавајући мартовски погром од пре 15 година обнавља завет који су крвљу исписали косовски јунаци да ће овај народ заувек чувати оно што су му оставили преци, напоменувши да нико не може да на несрећи другог народа гради своју будућност (испод галерије слика следи цео транскрипт Владикине беседе)
Помоћник директора канцеларије за КиМ Дејан Павићевић на одржаној Академији „ 15 година незаборава!“ подсетио је да је вековима тело српског бића убијано и сакаћено, али да српски дух нису успели да убију. „Можемо да опростимо али не смемо да заборавимо. Зашто нико није за ових 15. година подигао глас и зашто је 17. март сваки други дан. Зашто међународна заједница и УН под чији смо протекторат ставили КиМ нису предузеле нешто“ запитао се г. Павићевић.
Градоначелник Грачанице Срђан Поповић рекао је да се од правде не може одустати, и да је данашње сећање тражење правде и вапај за правдом. „Овај дан не сме бити дан очаја и сазнања да ништа не можемо урадити, напротив, данас морамо рећи, ако смо тако страшно насиље успели да преживимо, морамо радити и градити, морамо се поправљати и поштовати међу собом. И на крају морамо рећи, ми остајемо овде“, поручио је Поповић.
Присутнима се обратила и Наташа Шћепановић у име свих породица страдалих на КиМ речима да „жртве нису само они који су страдали, жртве смо и ми чланови породица који чекамо правду и одговоре о судбинама наших најближих“. „Наше приче су већ много пута испричане, иза свега тога стоји зид ћутања, непробојан зид до истине, глас разума, људскости и помоћи“, закључила је она.
Данашње молитвено сећање и обележавање петнаесте годишњице Мартовског погрома на Косову и Меотхији завршено је у духу наде и вере да једино чврсто решени да останемо и опстанемо на својим вековним огњиштима можемо да се супротставимо свим олујама које се и даље надвијају над нашим народом.
ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА ПОВОДОМ 15. ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА
Обележавајући петнаесту годишњицу мартовског погрома, молитвено се сећамо свих невиних жртава пострадалих на Косову и Метохији, протеклих година, само зато што су православни Срби. На овај дан, пре петнаест година, гореле су наше цркве од Призрена до Митровице, од Обилића до Пећи и Ђаковице.  Наш народ је протеран са својих огњишта, деветоро Срба је пострадало, и то све, нажалост, и поред војног и цивилног међународног присуства. Наши непријатељи су хтели да доврше оно што су екстремисти започели одмах након завршетка оружаног сукоба на Косову и Метохији 1999. године, са циљем да униште све српско што је овде икада постојало.
Овај погром, браћо и сестре, само је једно у низу бројних страдања које је наша Црква, са својим народом, вековима прошла на овим мученичким просторима. Често смо били у ситуацији да и животима својим сведочимо нашу православну веру и предање Светог Саве, кога ове године посебно прослављамо поводом 800. годишњице аутокефалије наше Цркве. Само Господ зна колико је оних који су пострадали за Крст часни и слободу златну; колико је цркава и гробова уништено и затрто. Али, и поред свега тога, име православно и српско није нестало, и у нашим црквама и манастирима још се поје света Литургија, што је најбољи показатељ да, колико год страдали, наша вера у искушењима бива све јача. И онда када је све бивало безизлазно и изгубљено, наш народ је налазио снаге да опстане на Косову и Метохији, и не одрекне се овог простора, у који је уткано само биће нашег историјског памћења.
Читава историја хришћанских народа била је и остала крсно-васкрсна. Црква Христова није обична грађевина која се може срушити. Она је живи организам који обједињује све нас и напаја нас снагом и надом да, управо, после страдања долази васкрсење, што нас је научио и сам подвигоположник Христос, оваплоћени Син Божији. Управо, та нада у Христа распетог и васкрслог, и нас, данас, крепи и подстиче да истрајемо. Зато смо и након овог погрома и свих поратних страдања, са вером у Христа одмах кренули да обнављамо порушено, а пре свега да изграђујемо и утврђујемо живу Цркву. Наше обновљене светиње нису празне, иако верника није много остало, већ су живи залог наде и позив верном народу да не заборави Косовски завет, који нас је вековима одржао.
Посебан пример васкрсења и наде, јесте наша Призренска Богословија, која је у Мартовском погрому 2004. године била запаљена, урушена и пуста. Она данас својим животом, песмом и духовном снагом, представља прави светионик нашем народу на Косову и Метохији, и свуда где Срби живе. Обнова наше Богословије и живота у њој, један је од најјачих показатеља да је све могуће у Христу, и да тамо где се умножи страдање – умножава се и благодат Божија. Али наш задатак је да, истовремено , са обновом светиња, радимо неуморно и на духовној обнови нашег народа, његове слоге и заједништва око Цркве, која је једина институција у историји српског народа, истрајавајући на овим просторима, и која наш верни народ никада неће оставити. Док год се чују звона у Патријаршији, Дечанима, Призрену, Грачаници и Девичу, док год се поје у Бањској, Соколици, Драганцу, Гориочу и Зочишту, наш народ треба да зна да није остављен и да никакве пролазне смутње овога света не могу затрти оно што је молитвом и љубављу посађено, и што је као феникс стално васкрсавало кроз све буре које смо пролазили.
Духовна обнова на којој радимо треба да допринесе не само останку нашег верног народа, већ и повратку свих оних који верују и осећају да се на Косову и Метохији може живети и поред свих тешкоћа и невоља. Зато је наша Црква била и остала кључни фактор јединства нашег народа и чувар његовог идентитета и заједништва.
Нажалост, данас се суочавамо са једним опасним дефетизмом и општом дезоријентисаношћу, који шире они који не познају силу Божју, и не знају да крсни пут увек блажи нада у васкрсење. Поједине особе, уместо да храбре народ и у њему јачају наду за опстанком, без икаквог циља плаше сопствени народ, и тиме га наводе на размишњање, да овде, на овим нашим светим просторима, нема наде и будућности. Али, такви, својим неодговорном поступцима, неће заплашити и збунити наше људе. Истински верници и патриоте у нашем народу, све јасније виде да је Косово огледало у коме се, тренутно, сваки човек огледа, и показује онакав, какав заиста јесте. Однос према Косову и Метохији вековима је за наш народ био мерило и верности и поштења, одговорности и домаћинског односа према ономе за што су генерације и живот полагале да би у наслеђе предали својој деци оно што су и сами наследили од својих предака. Да Срби нису били такви кроз дуге векове османске власти, данас не би овде било ни цркве ни манастира, нити имена српског.
Зато, за нас овде, сећање на мартовски погром 2004. године, није само тужна комеморација, већ крсно-васкрсно подсећање, да нас никакве претње и страдање не могу одвратити од решености да останемо своји на своме. Косово и Метохију, можемо као народ изгубити, само у случају да га се, не дао Бог, сами одрекнемо. Било је и биће освајача, а уосталом, ови простори су дом и другим народима са којима желимо да живимо у миру, али само од нас зависи да ли ћемо пристати да се одрекнемо свог наслеђа и имена и тако заувек себе избришемо из реда достојанствених европских народа, који су знали да чувају своје тако што су поштовали и друге.
Зато, молитвено се сећајући жртава мартовског погрома од пре петнаест година, истовремено обнављамо и свој Завет, који су крвљу исписали српски јунаци на Косову пољу, бројни древни и нови мученици, да ћемо чувати и стално обнављати оно што су нам оставили наши преци. Притом смо и свесни да је свака сила овога света пролазна и да нико на неправди и несрећи другога не може да гради своју срећу и будућност.
Једино са таквим настројењем, можемо и моћи ћемо да достојно изађемо пред наше свете:  Кнеза Лазара, Краља Милутина, Стефана Дечанског, Јоаникија Девичког и бројне праведнике, мученике и испоснике, који су просијали на просторима Косова и Метохије, и тако постанемо достојни причасници славе и достојанства, које су они задобили пред Господом.