Епископ Атанасије: Коментар на Отворено писмо парасинагоге "артемијеваца"

25. Март 2010 - 11:26
ОдштампајОдштампај

Коментар на Отворено писмо парасинагоге "артемијеваца"

Израз парасинагога (слично “паравојска”) потиче из првог канона светог Василија Великог, где стоји: “Парасинагоге су зборови који бивају од непокорних – презвитера, или епископа, или црквено неваспитаног народа. На пример, ако је неко изобличен у неком греху и, одлучен од Литургије, није се потчинио канонима него је себи присвојио предстојништво и Литургију, па заједно са њим још неки одступе напустивши Саборну Цркву, то је парасинагога.”

Овај назив управо одговара групи одметнутих калуђера манастирâ Црне Реке у Рашкој области и Светих Арханђела код Призрена, уз које је пристало још неколико монаха, као и неки од црквено неваспитаног народа (углавном са севера Епархије Рашко-призренске, јер на самом Косову и Метохији свештенство, монаштво и верујући народ прихвата одлуке Светог Синода и редовно учествује у светим Литургијама и причешћује се, као што се видело у Призрену, Приштини, Белом Пољу код Пећи, Кололечу у Поморављу и другде). Сви се они, по познатом менталитету свих парасинагогалних секташких група, одмах позивају на “верујући народ”, а под њим подразумевају групу или групице надобудних “духовника” и психолошки заведених верника (има и пар новопечених вероучитеља, „духовних чада оца Николаја“ – што је нова категорија „црквености“ на северу), застрашених громопуцатељним слоганима о “издаји и продаји Српства и Православља”, о “угрожености од папизма, екуменизма, глобализма” и још каквих све не изама, који су права опсесија духовно слепих “ревнитеља” умишљене “борбе за Православље” (попут есфигменске “Ортодоксија или смрт”).

Ова група, која се de facto одметнула у вансаборну и ванцрквену парасинагогу, у опозицију “у име Цркве” против живе канонске=јерархијске Цркве, шири ових дана своју петицију названу Отворено писмо Патријарху и Светом Архијерејском Сабору, потписану од поменутих псевдоревнитеља и још пар десетина од њих обманутих лица. Потписници изјављују да су, наводно, “уз Свети Сабор, Устав Цркве и Владику Артемија”, али су недвосмислено, и понашањем и речима (нарочито по анонимним сајтовима – познатом подземљу С. Виловског) против светих канона, против Патријарха и Светог Синода, а самим тим и против Епископа местобљуститеља, и против Викарног Епископа, као и против сопственог верујућег народа, свештенства и велике већине монаштва распете Косовометохијске и Рашкопризренске епископске Епархије.

Да је то тако, довољно је ма и летимично погледати основне тезе платформе овог Отвореног писма, које врви од незнања, црквеног и моралног нихилизма и надмене дрскости, замаскиране донкихотским хероизмом борбе са ветрењачама.

Као прво, за састављаче овог памфлета (има их неколико, од којих су неки препознатљиви по језику, терминологији, психотичном набоју, а пре свега по претенциозности сопственог незналаштва и папистичког менталитета “непогрешивости”: ко није са нама, тај је “преступник” и “отпадник”) мерило и критеријум је само оно што они пропагирају и за шта пледирају овом петицијом или, пак, оно што они умишљају да су ставови Владике Артемија. Као сви познати у историји Цркве епигони “стубова” или “великана” (попут Диоскора и Варсуме са фанатизованим монасима као “следбеницима” Великог Кирила или попут секте “јованита” коју свети Јован Кронштатски није признавао за своје следбенике), ови лажни ревнитељи бране Артемија у стилу по коме су они “већи католици од папе”. Притом намерно заборављају да је Владика Артемије признао и прихватио одлуке Патријарха и Светог Синода и да на Светој Литургији поштује јерархијски поредак какав је, по датој му сагласности Патријарха и Светог Синода, расписом разаслао по Епархији Епископ Местобљуститељ.

Као друго, изврнута, тојест антицрквена и антиканонска “логика” ових нерасудника види се по небулозама, попут оне да они “признају Устав Српске Цркве”, али поричу Свети Синод, премда је Синод битна уставна категорија! (види чланове Устава СПЦ 10,58,59,64,70), или попут још и ове: они, како тврде, признају Сабор, али не и “брзоплето, нецрквено, чисто световно, грубо-извршно, распудно (sic!) и антиканонско дејство Светог Синода”. Притом не виде просту чињеницу да на тај начин не признају ни недавно од тог истог Сабора канонски изабраног Патријарха ни прва два члана Синода, који су од тог истог Сабора били изабрани за кандидате за Патријарха! Како ће, дакле, ови парасинагогалци да “послушају Свети Сабор” ако не слушају овај саборни и саборски Синод, којим, као и Сабором, председава исти Патријарх? (Нажалост, треба подсетити да има већ неколико година како је Владика Артемије започео са подривањем ауторитета Светог Синода, тобоже “у корист” Светог Архијерејског Сабора, па је чак у кључним моментима, од 2006. године до недавно, одбијао да прихвати Саборске делегације и изврши и одлуке самог Сабора, што је и довело до његовог садашњег разрешења од управе над Епархијом – “увољњенија”, како кажу браћа Руси, или “стављања на располагање”, како кажу браћа Грци и како то раде данас све Православне Цркве у свету (сходно светим канонима: Апостолски 74, Картагенски 12,19,107; Антиохијски 14-15 и други, о којима самозвани ”стручни каноничари” из круга “артемијеваца” појма немају, али зато умеју да “читају лекције” Светом Синоду и Патријарху).

Да додамо и ово: иако петиционаштво није црквенопредањски обичај ни пракса него новија световна, политичка, страначка појава, ипак бисмо рекли да, сâмо по себи, писање Сабору са молбом да се врати епископ Артемије не треба унапред осуђивати. Али, садржај и платформа овог Отвореног писма, његова секташка надменост и парасинагогална “апологетика”, показују и пројављују заиста расколнички менталитет. Тај антицрквени и антиправославни менталитет ови секташи оваквим текстом своје петиције настоје да подметну наивном народу на северу Космета и даље по Србији. „Бранити“ Епископа Артемија, Православље и Косово на овакав начин – заиста није заветнокосовско, нити светоправославно.

Цитирамо уводно “појашњење потписницима” ове петиције, где је наведен главни “узрок” настанка овог “отвореног писма”: (1) “напад како на Православље тако и на Косово и Метохију”, а као подузроци писања петиције су: (2) “довлачење зловерног папе у Србију” ради “унијаћења” Срба, (2) “верификација псевдодржаве Косова” и, најзад (3), “коначно растурање у СПЦ најбројнијег православно-правоживећег монаштва (читај: парасинагоге ових потписника) окупљеног око неупоредиво најпредањскијег духовника” – Владике Артемија. На питања: ко то “напада на Православље и на Косово? ко “довлачи зловерног папу – ради унијаћења Срба”? ко “верификује” шиптарску псевдодржаву? – одговор је дат у трећем “узроку” ове петиције: свако ко се и најмање усуди да посумња у непогрешиву самохвалну оцену и самопроцену овако хвалисаве парасинагоге “артемијеваца” – “најбројнијег православно-правоживећег монаштва” Црне Реке, са још петнаестак монаха и послушника и десетак монахиња-искушеница-послушница “светога” Симеона Виловског (који сви заједно нису бројни толико колико, рецимо, сâмо братство манастира Дечана у Метохији)!

Има ли ико свестан и савестан, трезвен и трезвоуман, да само и помисли да овакве безочне клевете на Патријарха, и Синод, и Местобљуститеља, и Викара, и оваква суманута мегаломанија, могу заиста користити самом Владици Артемију? А поготову Православљу, Косову, Српству, истинском монаштву, смиреном верном народу светосавском и светолазаревском? Али, ови нови донкихоти кренули су у бој, – ad maiorem gloriam (чију?), – у “крсташки” поход за славу епигонства, секташког и парасинагогалног. На том походу, у смишљено-умишљену "одбрану" “главног противника новоконкордатском, проекуменистичком расправослављивању и унијаћењу Србије римокатолицизмом”, усамљеног “косовског ратника” – скоро “великомученика” – Владике Артемија (коме већ пишу „Житије“), позивају “све побожне… крштене уопште… све опредељене на тврдоглаву и тврдоврату непобожност” (sic!), којима је “и једнима и другима Истина једина неопходна храна”… и тако даље, и томе слично, а против “све дрскости неверја и издаје мале духовне олигархије”, у коју, наравно, спадају и Патријарх и Синод, а да и не спомињемо “узурпатора”, “виртуелног администратора”, “окупациону експедицију”, онога који “смењује легалног секретара Епархије” (додајмо: прогања побеглога као лопов ноћу Симеона Виловског), кога прати “опште непосећивање богослужења од стране верног народа” (мислећи ваљда на свој бојкот, који све више личи на богумилство)... и тако даље – да не набрајамо и друге “бисере” из овог “милости искатељног писма” (пореклом од писца Артемијевог „Житија“) камуфлира дрскост одметнуте парасинагоге, која уствари не посећује богослужење канонске јерахије, па на то бојкотовање принуђује и своје епигоне бесавесном уценом њихових устрашених савести горенаведеном грмљавином попут сличних им лицемерних псевдозилота и зурлота!) Они, сва је прилика, себе виде као једине преостале “катаре” (чистунце, пуританце) и “акефале”, монофизите, типа Варсуме и његових монаха са псевдосабора 449. у Ефесу. Има заиста, монофизитске нарави и масалијанско-богумилских метода у схватањима и понашањима у Цркви и око Цркве код ових секташа, сличних раније разулареним руским старообрјадцима, и новијим грчким тзв. старокалендарцима).

Врхунац лицемерја и безочности овог памфлета парасинагоге “артемијеваца” изражен је у претпоследњем пасусу петиције речима да “Светог Аву Јустина… осрамоћеног смерају канонизовати – административно канонизовати, а у пракси презирати и ниподаштавати”! (То што ће светог Јустина Новог „канонизовати“ Свети Архијерејски Сабор за ове неразумнике и нерасуднике не значи ништа јер они признају само свој умишљени „сабор“, а не канонски Сабор који сазивају  Патријарх и Синод,, тојест Сабор Христове Саборнокатоличанске Цркве, насупрот парасинагоги). Оваква хула на христоносног Оца Јустина није могла, сигурни смо, доћи од Епископа Артемија (који, истина, понекад има тежњу да монополише Јустина и Николаја, па и Православље и Косово, само за своје “пливање увек узводу”, како је рекао и у филму о Оцу Јустину, као да је Јустин само то и сав у томе!), али, ето, долази од епигонâ који “одбрану Артемија” претварају у ноторну парасинагогу, у расколничку секту, у коју позивају и “све веће градове Србије” да се учлане потписивањем оваквог петиционашког сомнамбулног, полуписменог и цркворазбијајућег памфлета.

Јадан је сваки човек Цркве и црквене свести и савести брањен оваквом „одбраном“! Јер, ако има овакве “пријатеље” и „браниоце“, а притом је сачувао здрав црквеносаборни ум и срце у Духу Светоме (Еф. 3, 14-21), шта ће му онда други непријатељи?

+Епископ Атанасије местобљуститељ / администратор Епархије РПиКМ