Теодосије

Мејлинг листа

  • Српски
  • English
  • Русский

KOSOVO.NET - the previous Diocesan site

Радио КиМ

Вести са Косова и Метохије

Помоћ Косову и Метохији

Коментар на писање франкфуртских "Вести"

23. Јун 2010 - 11:32
ОдштампајОдштампај

Одговарати демантијем на текстове које о Српској Православној Цркви и збивањима у Епархији рашко-призренској већ дуже времена објављују Вести било би узалудан посао. Новинаре овог листа који се баве Црквом очигледно не интересују званични ставови епархијских власти и Светог Архијерејског Синода, посебно поводом последњих збивања, а о новинарској „професионалности“ поменутог листа сувишно је и говорити ако се има у виду читав низ неистина и клевета које се у њему упорно сервирају јавности.

Вести су, међутим, у свом издању од 21. јуна објавиле посебно злонамеран текст под насловом СПЦ предњачи у признању Космета. Ту се напада цела Српска Православна Црква, и то у виду интервјуа једног одбеглог монаха манастира Светих Архангела код Призрена који се побунио против поретка сопствене Цркве – јеромонаха Ксенофонта Томашевића. Стога је потребно дати одговарајући коментар – да се чује и друга страна.

Јеромонах Ксенофонт је, изгледа, постао редовни дописник Вести будући да је на страницама овог листа 16. јуна (дан после објављивања сличног текста у листу Правда) објављен још један његов интервју, под насловом Ксенофонт: Следи подела Епархије рашко-призренске. С обзиром на то да је новинарима Вести много лакше да са њим ступе у контакт неголи његовој Епархији која то упорно покушава ових дана, не бисмо да много говоримо о људској одговорности и храбрости поменутог да се достојанствено суочи са својим поступцима, тојест са својом монашком и свештеничком савешћу, под претпоставком да је он, макар у назнакама, има.

Сваком добронамерном човеку који прати збивања у Епархији рашко-призренској познато је да не постоји никакав прогон монаштва или терор над монасима ове Епархије. Да постоји, или би досад отишло све монаштво које је замонашио епископ Артемије или би произишло да барем две трећине тог монаштва нису верне свом бившем епископу и духовнику. Један део монаха који су самовољно побегли из својих манастира само су показали да су свесно пожелели да жртвују светиње у којима су живели ради подривања црквених одлука које су потписали сви чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, укључујући и епископа Артемија.

Поставља се питање: зашто су то урадили? Да ли зато што тиме хоће да изразе протест против одлуке Сабора епископâ сопствене Цркве? У том случају, ваља рећи да став групе самовољних монаха у односу на став преко сто хиљада верника који сада живе на подручју Епархије рашко-призренске заиста не постиже нарочит ефекат. Или због тога што су мислили да ће без њих светиње остати празне, по наопакој логици после мене потоп? Па ни то мишљење се није показало као тачно јер ниједна српска православна светиња у Епархији није закључана, а већ има нових кандидата за монаштво којима ће бити част да стану на бедем одбране светолазаревског Предања и немањићких светиња, уз кивоте светитељâ. Да ли је можда реч о тумачењу светолазаревског завета по угледу на милошевићевске идеологе са краја деведесетих? Јер, они су трубили да су „издајници остали на Косову да сарађују са НАТО-окупаторима, а Лазареви јунаци су кренули за њим (Милошевићем!?) са Косова...“ Наравно, у овој светогрдној параболи жалосно је што данас „верна чада епископа Артемија“ новим Лазарем сматрају владику Артемија, оног истог кога су Милошевићеви идеолози својевремено оптуживали да је био „Бранковић“ јер је остао на Косову и састајао се са Тачијем, Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и осталим виновницима бомбардовања Србије. Искрено речено, стварање овакве псевдолазаревске и псевдокосовске митологије много више штети владици Артемију него што му помаже јер га доводи управо у позицију онога против кога се и сâм деведесетих одлучно борио. Дакле, још једна промашена апологија!

Коначно, можда је ипак разлог – како рече неки неименовани скрибоман са једног злогласног антицрквеног сајта – у „покушају очувања правог, црквеног и канонског поступка“ као наводном облику противљења „лажном и наметнутом поретку“. Тиме се, по расколничкој логици псевдозилотâ, „сведочи како се не може у тор црквеног стада уводити тројански коњ проекуменистичког и литургијско-реформаторског богословља, а с друге стране чувати канонски поредак Цркве“. Овај „аргумент” је заправо најнелогичнији јер испада да се они који се називају „верним чадима владике Артемија“ свесно одвајају – или, како недавно рече одбегли протосинђел Николај (Вести, 7.6.2010), „одмећу у хајдуке“ – од сопствене Цркве, оне исте у којој владика Артемије носи чин епископа. Ако су одбегли монаси заиста одлучили да се црквеном поретку супротставе стварањем „парасинагоге“ на имању „грешног Милоја” или по некаквим „приватним парохијским црквама“, кућама и викендицама, зашто то није учинио и сâм епископ Артемије ако је он њихов духовни идеолог? Њима насупрот, он је више пута изјавио да жели да остане у Цркви и да не жели раскол, што је поштовања вредна изјава, па је зато прихватио одлуку црквеног Сабора и није се „одметнуо у хајдуке“ као његова „верна чада“. Другим речима, испада да они који се заклањају иза имена владике Артемија не желе да буду у Цркви у којој се налази Владика, њихов „непогрешиви” узор. То јасно и недвосмислено произилази из већ цитираног текста са антицрквеног сајта, где се експлицитно каже: „Зато такво, двоједушно и неискрено очување канонског поретка у Цркви у суштини је његово рушење.“ Следи логичан закључак: одбегли и побуњени монаси сматрају да епископ Артемије руши црквени поредак зато што му остаје веран.Толико о шупљој логици горепоменутог скрибомана!

Враћајући се оцу Ксенофонту, који наглашава „да бисмо испали лицемери мирећи се са оним са чиме се не слажемо“, питамо се да ли он сматра да је његов духовник лицемер када је потписао не само одлуку Светог Архијерејског Сабора о умировљењу већ и претходну одлуку Светог Архијерејског Синода од 13. фебруара 2010. године о привременом разрешењу, са којом се иначе и даље не слаже. Не можемо, а да логичким закључивањем опет не дођемо до истог, горенаведеног закључка. Самовољни одлазак дéла  побуњеног монаштва под видом подршке епископу Артемију чин је којим бунтовници устају против поретка који подржава и владика Артемије, па је њихово позивање на тобожњу неправилност одлуке Сабора само изговор за отворени секташки и расколнички дух. Тај дух се, нажалост, већ годинама развија у једном дéлу монаштва Епархије рашко-призренске, а шири се по Цркви преко разних псевдодуховника, недоучених самозваних каноничара, теолошки неписмених асистената и њима сличних.

Јеромонах Ксенофонт, као и многи други дрвени адвокати владике Артемија пре њега, понавља тезу о политичкој мотивисаности његовог разрешења. Ту тезу је иначе први лансирао управо владика Артемије у саопштењу од 10. фебруара 2010. године, поменувши, индиректно, умешаност страних амбасада. Цела ова прича се заснива на невероватној конструкцији да је владика Артемије био једини бранилац останка Косова и Метохије у оквиру Србије и да његовим разрешењем и одласком Сабор Српске Православне Цркве, заједно са државом Србијом, спрема предају Косова. Заиста смело тврђење, посебно када се чује из устâ појединих српских (сада већ изборима „умировљених“) политичара и самозваних српских лидера са севера Косова који су тог истог Владику, не тако давно, сматрали и називали „шиптарским бискупом“ и годинама га прозивали као главног експонента Америке и Запада у издаји Косова због Владичиног тадашњег става да Срби морају да учествују у косовским институцијама и да је дијалог неопходан. Управо је отац Ксенофонт – који сад оптужује Цркву за издају – пратио митрополита Амфилохија и епископа Теодосија у Италију када су у име Синода ишли да једној НАТО-јединици италијанске војске доделе орден Светог Саве за изузетно часно вршење дужности заштите угрожених српских светиња у Метохији (да би потом те слике, које само он има, објављивао на антицрквеним форумима како би компромитовао митрополита и Синод). Наравно, ни владика Артемије ни отац Ксенофонт, као ни било ко други из Српске Православне Цркве, никада није седао за сто са међународним и албанским представницима да би издавао Косово већ да би сведочио о страдању свога народа. Тако је и царица Милица, односно преподобна Евгенија, склопила мучан, али неопходан споразум са убицом свог мужа и оца своје деце да би спасавала Србију тога времена. Тако је и Стефан Високи, светитељ Цркве, ратовао за султана Бајазита од Никопоља до Ангоре, а Црква и народ га нису видели као издајника. Питамо се: шта би му све данас неустрашиви бегунац отац Ксенофонт и наши „професионални патриоти“ уписали у грех?

Долазак Џозефа Бајдена у Дечане у мају 2009. године предимензиониран је до те мере да је управо тај догађај представљен јавности као некаква иницијална каписла за тобожњу кампању против епископа Артемија (од свих светских проблема Бајден стигне и о томе да мисли–  претенциозно без граница!). Али зар његов долазак у манастир није одобрио Свети Архијерејски Сабор, који је тада заседао? Да ли јеромонах Ксенофонт стварно мисли да сви епископи, осим епископа Артемија, подржавају независност Косова и да никоме другом осим њега до Косова није стало? У том случају, реч је о грубој клевети, а он је само један од оних који измишљеном причом о политичкој позадини разрешења епископа Артемија прикривају добро знане црквено-канонске разлоге због којих је Свети Архијерејски Сабор донео своју нимало пријатну, али неизбежну одлуку. Управо је један од главних узрока неслагања између Светог Архијерејског Синода и епископа Артемија последњих година био у томе што су блаженопочивши патријарх Павле и тадашњи чланови Синода заступали став да Косово није питање само једне епархије и једног епископа већ питање целе Цркве, између осталог и стога што се у Метохији налази и њено духовно седиште.

Истицано је да Епархија није аутокефална црквена јединица и да мора да буде у саборном јединству Цркве. Зато је и постојао „Косовски одбор“ Сабора на челу са патријархом Павлом, а са владиком Артемијем као његовим потпредседником. Када је владика Артемије иступио из тог Одбора, који није одобравао неке његове идеје, његово место је додељено његовом викару, епископу Теодосију. Зато је и сада чврст став Његове Светости патријарха Иринеја и Светог Архијерејског Синода да се сва животна питања везана за Косово и Метохију морају решавати саборно и не смеју бити монопол једног „спасиоца Косова“, ма како се он звао. Стога они који и даље верују да је разрешењем владике Артемија отворен пут признању независности Косова од стране Српске Цркве, како стоји у клеветничком наслову Вести и на шта алудира одбегли јеромонах Ксенофонт, вероватно сумњају у сопственог Патријарха и Синод, али и у Свети Архијерејски Сабор којим Патријарх председава. Управо зато ни идеја о могућој раздеоби Епархије рашко-призренске на две епархије, као што је првобитно и било, није плод припреме некакве издаје или политичке поделе (јер границе епархија не би пратиле aдминистративне границе) већ последица бриге Цркве да интензивира живот у свим црквеним областима.

Ако верни народ на Косову и Метохији сада препознаје пастире који га посећују и служе у црквама у које ранији епископ није зашао ниједном у последњих двадесет година, откуд онда толика забринутост код „дежурних патриота“ који, са раздаљине од више стотина, па и хиљада километара, олако суде о онима који остају на Косову и Метохији и бране своје светиње? Уосталом, ако манастир Дечани заиста јесте „други Бондстил“ и „бастион антисрпства“, како га је у мају 2009. назвала Инфо-служба епископа Артемија, зашто је онда ова српска светиња најчешће нападана светиња на Косову и Метохији? (Подсећамо: два минобацачка напaда 2000. године, минобацачки напад у марту 2004. и напад „зољом“ 2007. године – укупно двадесет и четири гранате.) Вероватно би, по тој логици, највише нападани објекат Српске Православне Цркве требало да буде онај где је живео претходни Епископ. Али Грачаница ниједном није нападнута иако је практично у самом предграђу Приштине и у домету минобацачâ. Опет логика демантује произвољне тезе и фикције.

Одговарати на преостале „аргументе“ јеромонаха Ксенофонта било би заиста сувишно. Јер, онај ко је побегао са бојног поља да би „бранио“ Цркву рушећи њен поредак и оставивши „Бранковиће“ да овде бију битку за јединство Цркве и државе, суочени са албанским екстремистима, понајмање има моралног кредибилитета да се јавља у медијима и додатно себе понижава. Да мало изменимо латинску пословицу и кажемо:  Речи лете, а дела остају. Косово и вера светосавска се не бране крупним, а брзоплетим речима (нарочито када се те речи изговарају са сигурне удаљености) већ конкретним трудом да се остане и опстане на месту немогућем, па и када нам није све по вољи. Зато ће задатак Цркве од сада на овом простору бити не да много прича о патриотизму или да народ дели на издајнике и патриоте, као што су то до сада, нажалост, неки чинили, већ да одстоји на свом месту сведочећи Христа љубављу, трпељивошћу и надом у Бога. Занавек остаје Црква Христова у коју се Косовским заветом, служећи народу, непрестано уграђујемо и тако постајемо заједничари светотројичне љубави.

Информативна служба Епархије рашко-призренске и
Косовско-метохијске, Грачаница 23. јуни 2010. год.