Митрополит Амфилохије о одбеглим монасима и монахињама: "Чега се паметан стиди, тиме се неразуман поноси"

24. Август 2010 - 19:49
ОдштампајОдштампај

Једно од основних својстава истинског православног монаштва јесте „стаменост мјеста“ и кроз то утврђивање у вјерности Христу и свом спасењу. Уосталом, не само монах него и дрво које се пресађује – плода не доноси. Само људи утврђени у истинској вјери и у начину живљења по вјери, могу расти и сазријевати духовно. Отуда древни обичај на Светој Гори: монах послије пострига у манастиру добија благослов да се поклони Светињама, да се попне на врх Атоса гдје је Храм Преображења, да се врати у обитељ свог покајања, и да ту остане – до смрти. На колико мјеста налазимо у древном Отечнику са изрекама египатских пустињских отаца, савјет искусних стараца монасима у искушењима да не напусте мјесто свога покајања, под разним па на први поглед и оправданим изговорима, - да остану у својој келији: сједи у келији, једи и пиј, али келију не напуштај; она ће те научити реду и поретку и привести спасењу. И данас, приликом монашења у мали ангелски образ, онај који се монаши тврдо обећава да ће уз Божију помоћ остати у својој обитељи или оној која ће му по послушању бити дата.

Природно је да се на овај или онај начин, како у породици, тако и у свакој заједници мијењају они који стоје на њеном челу: или смрћу и добровољно или одлуком вишег органа који их је поставио; по потреби службе, због немоћи или по одговорности. Такве промјене су увијек биле личног карактера и никад нису повлачиле за собом распад породице или разарање заједнице, посебно црквене, било да се ради о Цркви уопште, било епархији или монашком општежићу. Благодарећи том провјереном и устаљеном поретку опстала је и опстаје Црква Божија и њене унутарње заједнице, остварујући своју еванђелску спасоносну мисију кроз вјекове. Само они црквени посленици и учитељи који су подређивали живот Цркве или својој лажној науци и учењу или своме ревнитељству, које није „по разуму“, стварали су или своје јеретичке и шизматичке секте или своје чистуначке, моралистичке групације, везане за ревнитељство истинско или „не по разуму“ појединих личности у Цркви. Тако су настајали у Цркви аријанци и несторијанци, паписти и протестанти, катари и богумили, старообрјадци и старокалендарци, павлијани и јованити (везани за Св. Златоуста или Св. Јована Кронштатског) – да поменемо само неке од расколничких група које су угрожавале Цркву и покушавале да разоре јединство и саборност Цркве у прошлим вјековима.

У нашој Помјесној Светосавској Цркви, од времена Св. Саве, првог њеног Архиепископа, до данас, нисмо имали, благодаћу Божјом, нити јеретичких струја и покрета (изузетак евентуално представља средњовјековно богумилство) нити расколничких група (сем ако не би у њих убројали већ превазиђени раскол везан за личност рашчињаваног Епископа Дионисија, својеврсни македонски раскол и још својеврснију „дедеићевску секту“ у Црној Гори).

Са тог разлога је утолико тужнији и забрињавајући раскол, срећом још увијек на помолу, по први пут у историји Српске Цркве такве врсте, групе јеромонаха и монаха Рашко-призренске Епархије, који је већ назван расколом „артемијеваца“ или „артемита“, везаних за личност сада умировљеног Епископа Рашко-призренског г. Артемија. Уздизањем „духовног оца“ и везаности за њега, као за „једину истину“ (та група чак има и свој сајт под називом  „Истина је само једна – Владика Артемије“), изнад Цркве и изнад саборне Епископске службе у Цркви, Епископији), та група је кренула, као „гуске у маглу“, тобоже за том „једином истином“ која је Артемије, газећи своје монашке завјете, напуштајући ћивоте Светих и своје обитељи, у којима су се доживотно завјетовали на вјерност Христу, одричући се свога призвања служења Христу Богу и роду на распетом Косову... Чинећи то из своје вјерности свом „духовном оцу“ и ради његове „заштите“, да ли је могуће да та група монаха не схвата да том својом „заштитом“ и „одбраном“ сурвавају у пропаст онога кога тобоже бране, вјешајући му се о врат као „воденични камен“?! При томе, да би себе и своје поступке оправдали пред савјешћу и пред Црквом, поред вјерности своме „духовном оцу“, правдају себе оптужбама на рачун Цркве (Сабора, Синода, Епископа) за екуменизам, папизам, глобализам и друге савремене пошасти, проглашавајући себе за „судије васељене“ и нове „непогрјешиве римске папе“.

Но, пошто и сами већ с правом названи „артемити“ виде да то нису довољно убједљиви аргументи да оправдају њихово бјекство из манастира, њихове вође прибјегавају, нажалост, и другим обманама, преварама, зашто не рећи отворено – лажима, не би ли се приказали у очима лаковјерних као „мученици“, „изгнаници“, на правди Бога страдалници. То јасно потврђују јавни наступи појединих њихових вођа (протосинђел Николај, јеромонах Наум, игуман Бенедикт, јеромонах Ксенофонт и др.) као и њихови сајтови. На примјер, појавио се један од њихових сајтова под називом: „Српска Православна Црква, Епархија Рашко-призренска, Црноречко братство у егзилу“, други је „Пастир добри“, по коме је једини „пастир добри“ у Цркви Владика Артемије; трећи „Истина је само једна – Владика Артемије“ итд.

Заиста, ови одбјегли монаси и „побјегуље“ монахиње јесу „мученици“ и „изгнанице“, али самопроглашени мученици своје (бес)памети и самовоље, којима је православније и монашкије да буду чувари свиња „Грешног Милоја“ код Чачка, бившег ревносног комитетлије Титове Компартије, неголи чувари Ћивота Св. Петра Коришког, Светоархангелске светиње царског Призрена и других светиња Косовометохијских. При томе, они се упорно самообмањују и обмањују друге: да су изгнани и протјерани из својих обитељи и са Косова. Уствари, прогони их само луда беспамет њихова и духовна нестабилност, јер они знају да их нико не гони и не прогони, штавише, садашњи администратор Епархије само што их није молио да остану у својим обитељима, уз омогућавање да и даље опште са Епископом Артемијем, па и да се исповиједају код њега. Позивање на одлуку Синода којом је, управо због већ примјећеног секташења код неких од монаха, превентивно заустављена комуникација монаха кроз исповијест са Епископом Артемијем, представља само „изговор у гријесима“ јер им је било јасно речено да је то привремено и да од њиховог понашања зависи трајање те одлуке.

Да би коловође ове расколничке групе оправдали себе и своје бјекство, прибјегавају и служе се још једним нечасним средством: проглашавају за издајнике и издајнице све оне монахе и монахиње, о свештенству и народу да не говоримо, који су остали вјерни својим завјетима, обитељима и Епархији. Неки од њих су и тајно обилазили и обилазе, не само телефонским путем оптуживали, неке од манастира, монаха и вјерника, подстичући их да крену њиховим беспућем.

Колико су срећни, придобију ли бар некога, види се по томе како воде спискове оних који су напустили манастире, стално повећавајући њихов број на својим антицрквеним сајтовима. Као да је снага, како мисле незнабошци и људи овог свијета и тјелесног мудровања – „у броју а не у Господу“. Као да нам историја човјечанства, па и Цркве, не потврђује, да што су бивале веће идеолошке, па и вјерске заблуде, то је бивао и већи број присталица, достижући и милионске цифре (довољно је навести папизам и лутеранство – протестантизам, стотине милиона Мухамедових сљедбеника; о хитлеризму, стаљинизму и савременом секуларном глобализму и да не говоримо). По оној народној: Чега се паметан стиди, тиме се неразуман поноси.

Кад би макар тај број „вјерних чада“ (осамдесет двоје, колико их наводи вјерни статистичар и пропагатор јрм. Наум, сајт „Пастир добри“ од 18. авуста о.г.) био тачан, па ни по јада! Да би број био што импозантнији и убједљивији међу тих 82, један од главних пропагатора ове новокомпоноване секте јрм. Наум међу њих убраја 23 искушеника и искушенице, иако и сам њихов назив и статус потврђује да они нису монашка лица, него на проби за монаштво. На страну и то што међу њима има и оних који су се неуспјешно испробавали и на другим мјестима, па просто искористили ову прилику да крену у даље „испробавање“ себе или враћање у свијет. У тај број се наравно убрајају и двојица (Давидовић и Виловски) који су дефинитивно лишени монашког и свештеничког звања. Ту се наводе и њих четворица која не спадају у одбјегле већ имају законити канонски отпуст. Има међу њима и таквих који су раније или у међувремену напустили манастир (нпр. монах Ипатије Николић, јеромонаси Григорије Делибашић и Никита Берић, монаси Доментијан Павловић и Елевтерије Јеремић) и вратили се у свијет из личних разлога. Некима је сам Владика Артемије дао канонски отпуст (монах Антоније Петровић), неки никад нису били канонски ни примљени у Рашко-призренску Епархију (монах Козма Арсеновић, монахиња Јерусалима Филиповић, која канонски припада Будимљанско-никшићкој Епархији). За монахињу Јустину Гајић се говори да је отишла из Грачанице под притиском „артемита“ у Бањалучку Епархију. Међу уписаним у овај наумовски списак су и људи које, по њиховој изјави нико није ни питао за то (нпр. јрм. Серафим Стефановић и јрм. Пимен Дејановић) и који не спадају у групу којом се јрм. Наум хвали и које врбује да и они крену на зли немонашки пут.

Вријеме ће показати колико је и међу осталимa, које наводи јрм. Наум као вјерне „артемијевце“, оних који то чине због духовне неуравнотежености или прелести, замјењујући дојучерашње „гуруе“ новим „гуруом“, a уствари бјежећи да се ухвате у коштац са собом и својом неутврђеношћу у трпељивом ношењу Крста Христовог. Наравно, да има међу њима и добрих богочежњивих душа којима је, због њиховог неискуства, подметнут „рог за свијећу“, Црква и послушност њој и Христу замјењена појединцем, ма ко он био, и вјерношћу њему. Те и такве подсјећамо да је и у вријеме Апостола Павла било оних који су се звали Павлови или Аполови, па их Ап. Павле савјетовао као и нас данас: „једни говоре: ја сам Павлов, други Аполов, трећи ја Кифин, а ја Христов. Да ли се Христос раздијели? Није ли се Павле за вас разапео?“ (1Кор. 1, 13); „Ко је Аполос? А ко Павле? Слуге преко којих повјеровасте,... ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте“ (1Кор 3, 5).

У свему овоме и у искушењу којем су подлегла ова дјеца, чије је опредјељење за монашки живот било достојно поштовања, само да су и „до краја претпрјели“ (јер по Апостолу Павлу само такви се спасавају), руку на срце, није довољно јасна улога и став њиховог духовног оца, доскорашњег Епископа Рашко-призренског. Он је, с једне стране, прихватио и потписао одлуке Светог архијерејског Сабора и Св. Синода, чак и молбу Св. Синода да ове монахе позове на повратак у своју Епархију, а с друге стране, он то чини на нимало убједљив начин. Као да им каже: ја вас позивам, а ви наставите путем који сте кренули. Како, иначе, објаснити његове изјаве о „монтираном“ процесу, „прогону без суда и пресуде“, проглашавањем својих Литургија и славских колача, које им реже у туђим Епархијама (Обреновац, Шишатовац) за катакомбне, древнохришћанске (кад је владало крваво гоњење Хришћана од стране многобожних царева), њихово окупљање око Манастира Шишатовца, обављање исповијести њима, али не и онима који му дођу, а остали су у Епархији (њима каже: „забрањено ми је“, а уствари поручује: напустите и ви Епархију Рашко-призренску па ће све бити у реду). Већ се говори: Владика Артемије ствара Шишатовачку Епархију!

Било како било, поред свега горе наведеног још не губимо наду, молећи Господа, да ће се, док је вријеме, вратити својим завјетима и ношењу Косовометохијског Крста макар они за које је смиреноумље био и остао темељ хришћанске философије живота (Св. Јован Златоусти), а послушање – изнад поста и молитве. Једно је сигурно: мученичка Епархија Рашко-призренска их с љубављу призива, настављајући своје вјековно крсно-ваксрсно служење Богу и роду.

+АЕМ Црногорско-приморски
Амфилохије
Мјестобљуститељ Рашко-призренски