О суђењу одбеглим калуђерима Епархије Рашко-призренске и њиховом "саборном одговору" на оптужнице

19. Октобар 2010 - 16:09
ОдштампајОдштампај

О СУЂЕЊУ ОДБЕГЛИМ КАЛУЂЕРИМА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
(о "саборном одговору" на оптужнице)

На више анти-црквених интернет сајтова, и то уочи празника Покрова Пресвете Богородице, објављен је "Саборни одговор Митрополиту Амфилохију на оптужнице упућене десеторици избеглих монаха-клирика". Текст одбеглих и без благослова приватно настањених клирика Епархије Рашко-Призренске се може више посматрати из више углова, али је, без сумње, у овом моменту најинтересантнији у црквено-правном погледу.

Одговор одбеглих клирика је најпре објављен на приватном анти-црквеном интернет сајту, који је везан за личност и дело умировљеног Епископа Рашко-Призренског г. Артемија, а потом је пренет и на другим интернет сајтовима сличне оријентације и профилације.

"Саборном одговору" претходи уводни текст иза кога је потписано "уредништво", а не уредник тог анти-црквеног сајта одбегли јеромонах Наум (Мирковић), бивши сабрат Манастира Црна Река. "Уредништво" се добрано потрудило да обмане јавност о предлогу казни које је црквено-судски тужилац Епархије Рашко-Призренске (ЕРП) предложио Црквеном суду. Сходно тач. 6. чл. 69. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, црквено-судски тужилац је дужан да у оптужници предложи казну против клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. У том погледу, црквено-судски тужилац ЕРП није прекршио ниједно црквено или процесно правило. "Уредништво" сајта везаног за личност и дело умировљеног Епископа г. Артемија је јавност обмануло навођењем неистина да је за одбегле клирике - јеромонахе Варнаву (Димитријевића), Романа (Папића), Јована (Милојевића) и Висариона (Шуловића) предложена "казна лишења свештеничког чина на пет, односно три године". Такав навод није тачан из простог разлога што казна "лишења свештеничког чина на пет или три године" не постоји у Правилима и поступку за црквене судове СПЦ (чл. 55.). Црквена правила за свештена лица мирског и монашког реда прописују казну привремене забране свештенодејства, а не лишења свештеничког чина на одређени временски период.

"Правни саветници" одбеглих јеромонаха против којих је, на основу важећих црквених правила, покренут црквено-судски поступак по свему судећи нису довољно упознати са Правилима и поступком за црквене судове СПЦ. Из тих, али и из других разлога, одбегли клирици у црквено-судском поступку праве катастрофалне грешке које им само доносе непоправљиву штету, јер ст. 7. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да се "правилно одузети чин не може никада вратити".

Клирицима није примерено да у току трајања црквено-судског поступка објављују списе предмета. Истина, у црквеним правилима то није ни забрањено, али се од одговорног и савесног свештенослужитеља, чак и у случају да је неправедно оптужен пред надлежним Црквеним судом, првенствено очекује да адекватним доказима у прописаном црквено-судском поступку докаже своју невиност и евентуалну неоснованост навода из оптужнице. Непримерено је да клирик своју невиност доказује саопштењима за јавност по медијима, а да, сходно важећим нормама црквеног права, са конкретним доказима заправо одбија да одговори на оно што му се оптужницом ставља на терет. Као што је познато, Црквени суд Епархије Рашко-Призренске до сада није објавио ниједан документ, па ни оптужнице против одбеглих клирика против којих је покренут црквено-судски поступак. Приступ одбеглих клирика ЕРП до сада јасно доказује да оптужени немају доказе којим би доказали своју невиност. Црквеном суду у таквој ситуацији једино преостаје да у сваком појединачном поступку то констатује, утврди кривицу и на основу прописаних правила изрекне пресуду.
Одбегли клирици ЕРП су, судећи по њиховим јавним иступима у вези црквено-судских поступака који су против њих покренути, направили и још неколико веома великих процесних грешака. Њихови невешти "правни саветници", очевидно руковођени логиком и правилима световног процесног права, нису имали у виду или у сазнању да не постоји колективна одговорност у црквено-судским поступцима. Из тих разлога нема ни колективног суђења него је сваки поступак против свештених лица мирског или монашког реда појединачан, јер сваки свештенослужитељ или клирик искључиво има личну одговорност.

Истина је да монаси и јеромонаси једног манастира чине манастирско братство, али они то не постају одједном, саборно и заједно него сваки у своје време, а на основу предлога духовног оца или настојатеља манастира и по благослову надлежног епископа. И у току монашког живота, сваки клирик је пред Богом и Црквом Божијом лично одговоран за свој чин. Нису, дакле, настојатељ и манастирско братство одговорни за свештенички чин једног јеромонаха него ту одговорност носи свештенослужитељ коме надлежни епископ на рукоположењу предаје Свети Агнец у руке уз изговарање велике опомене: "Прими залог овај, јер ћеш за њега бити испитан на Страшном суду Христа Бога нашега".

Више је него очевидно да "чувари правног поретка СПЦ" у случају црквено-судских поступака против одбеглих клирика ЕРП на непримерен начин покушавају да посветовњаче или секуларизују црквено-судски поступак уношењем непостојеће колективне одговорности. Приговори и примедбе такве врсте, који се упућују надлежним црквеним судовима, немају никакве важности и не могу бити разматрани у црквено-судским поступцима.
Из напред наведених разлога, одбегли клирици су покушали да Црквеном суду наметну неку нову и до сада непознату праксу. Колико је познато, против сваког одбеглог клирика је у посебном предмету покренут црквено-судски поступак и они су о томе обавештени актима Црквеног суда. Сваки одбегли клирик у свештеничком чину је од стране Црквеног суда уредно позван на саслушање како би одговорио на питања која су од важности за вођење црквено-судског поступка. Иако су позиви за саслушање гласили на свако појединачно име одбеглог јеромонаха, оптужени су Црквеном суду доставили заједничку, "саборну изјаву" на питања која су сами себи поставили. При томе, они су пренебрегли чл. 66. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да "ако се лице оптужено за црквену кривицу не одазове позиву, или одбије да прими позиве и одлуке суда, или на њих неће да одговори, сматраће се да дело признаје и поступак ће се окончати без његовог учешћа".

Након одбијања да у току саслушања дају одговоре на питања Црквеног суда ЕРП, црквено-судски тужилац је, на основу прикупљених доказа, приступио писању оптужница за сваког одбеглог клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. Црквени суд је, како се види, оптужнице доставио, а одбегли јеромонаси су их уредно примили и то је од велике важности за даљи ток поступка.

Уместо да су се одбегли клирици потрудили да у прописаном року од 14 дана Црквеном суду доставе аргументован одговор на наводе из оптужнице, они су, вероватно по савету својих невештих и невичних "правних саветника", применили претходно демонстрирану световњачку стратегију тражећи у Цркви непостојећу колективну одговорност. При томе, нису имали у виду да ст. 2. чл. 70. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да "у одговору оптужени у границама оптужнице може изнети све што сматра потребно у своју одбрану".

Судећи по објављеном тексту "саборног одговора", оптужени јеромонаси се нису придржавали ни овог црквеног правила. Они су занемарили чињеницу да црквено-судски постпупци, који се против њих воде, немају никакве везе са статусом умировљеног Епископа г. Артемија те да су то, у црквено-судском погледу, потпуно различити и некомпатибилни правни предмети.

Уместо да су Црквеном суду и читаоцима, кад су се већ одлучили да објаве свој "саборни одговор", аргументовано побијали наводе из оптужница изношењем својих доказа, оптужени јеромонаси су се бавили изрицањем вредносних судова "о непримереној намери, исконструисаним и кривотвореним оптужницама пуним нетачних и искривљених података, црквено-судском претресању, пребирању по њима, сваљивању кривице, вербалном деликту" итсл.
У прилогу своје одбране, оптужени јеромонаси су се на непримерен начин бавили и личношћу црквено-судског тужиоца оптужујући га за некакве изјаве енглеској новинарки Викторији Кларк наводно изречене још 2000. године. И у овом сегменту "саборног одговора" се јасно види непознавање црквених правила од стране оптужених јеромонаха и њихових "правних саветника". Треба знати да је његов тадашњи надлежни архијереј био Епископ г. Артемије те да он, за разлику од дела своје духовне деце - одбеглих клирика, није сматрао да у том случају постоји кривица и није покретао црквено-судски поступак (као што је покретао црквено-судске поступке против других свештеника).

Оптужени јеромонаси су оптужницу потпуно неправилно доживели као већ изречену пресуду. На жалост, напред описани иступи у црквено-судском поступку, који се по црквеним правилима, само могу карактерисати као "обесни", као и остајањем у кршењу црквеног поретка, управо оптужени јеромонаси најзначајније доприносе да Црквени суд усвоји предлоге казни из оптужница. Такво понашање оптужених јеромонаха није објашњиво ни прихватљиво ни из једне црквене перспективе.

Интересантне су, али црквено-правно неприхватљиве тезе о "селективном кажњавању". Колико је познато, до сада су сви одбегли клирици кажњени од стране надлежног Архијереја или забранама свештенодејства до окончања црквено-судског поступка (јеромонаси) или забраном Светог Причешћа (монаси и монахиње). Као што се види, није реч о "селективном кажњавању".

Зашто је црквено-судски поступак најпре покренут против настојатеља манастира и јеромонаха? Управо због тога што је њихова одговорност највећа. У Цркви немају исту одговорност игуман и монах или јеромонах и монах. У овом случају је пастирски поступљено и то након вишекратног одбијања одбеглих клирика да се на позиве надлежног Архијереја врате у Цркву и искажу канонску послушност одлукама највиших црквених тела. У таквим ситуацијама, прво се процесуирају најодговорнији, а то су настојатељи манастира и јеромонаси. У прилог таквом приступу сведочи и ст. 4. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да од стране Архијереја изречена "казна привремене забране свештенодејства не може трајати више од године дана". Већ је прошло скоро пет месеци од када су одбегли клирици прекршили више Светих Канона и црквених правила и од како су стављени под забрану свештенодејства. У овом случају, имајући у виду сложеност и вишестепеност црквено-судског поступка, поступљено је у складу са црквеним правилима. Уосталом, да ли би другачији приступ имао канонског утемељења и оправдања? На то питање се нису обазирали оптужени јеромонаси и њихови "правни саветници".

Од свега овога, најтужнији је онај део "саборног одговора" да одбегли клирици "не прихватају будуће црквено-судске и административно-канонске одлуке", како су је назвали, "принудне управе у Епархији". То једино може да значи негирање целокупног канонског предања, јерархијског устројства, Устава СПЦ и Правила и поступка за црквене судове СПЦ, а такав приступ неминовно захтева и много теже казне од оних које је у оптужницама предложио црквено-судски тужилац.
Интересантан је број потписника "саборног одговора". Њих је укупно 38, а тај број је далеко мањи од бројева 80, 100 или већих који су неистинито пласирани у јавности како би се створио утисак о наводној "монашкој катаклизми у Епархији Рашко-Призренској".

Жалосно је колико јеромонаси (неки од њих су чак и духовници многим мирјанима) и монаси не познају устројство Цркве, црквено право и црквено-судски поступак. Неки од њих су више година били чланови Црквеног суда Епархије Рашко-Призренске. Ипак, у овој привидно сложеној, а црквено-правно веома јасној правној ствари још увек има наде за оптужене јеромонахе. Уколико се поврате Цркви, искажу канонску послушност и покајнички, тј. монашки одговоре на пресуду Црквеног суда Епархије, Велики црквени суд може уважити њихов призив (жалбу).

По свему судећи, тај поступак се ближи крају, а оптуженим јеромонасима још није касно да промене своје нецрквене "правне саветнике" и искажу монашко смирење у Цркви Христовој.

Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска
Грачаница-Призрен