Одговор Митрополита Амфилохија на јавно писмо умировљеног Епископа Артемија

1. Јул 2010 - 14:31
ОдштампајОдштампај

У наставку достављамо писмо које је Митрополит Амфилохије, Мјестобљуститељ Епархије Рашко-призренске 29. јуна 2010. год. упутио као своје лично и братско обраћање умировљеном Епископу Рашко-призренском Г. Артемију, одговарајући истога дана на његово писмо, упућено на адресу Епархије. С обзиром да је Преосвећени Епископ Артемије одлучио да данас  своје писмо објави у дневном листу Политика, Епархија Рашко-призренска осећа обавезу истине ради (а нипошто ради отварања јавне медијске полемике) објави одговор Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на Епархијском интернет-сајту. У наставку следи текст писма Митрополита Амфилохија.

 

Његовом Преосвештенству Г. Артемију
Умировљеном Епископу Рашко-призренском
и Косовско-метохијском


Ваше Преосвештенство,

Одговарамо Вам поводом Вашег „Отвореног писма“ упућеног 29. јуна 2010. године на наше име, као администратора Епархије Рашко-призренске.

На почетку Вашег писма, Преосвећени брате, тврдите да овакво Ваше поступање „не значи да се мешате или да желите да се мешате у нашу власт и управљање ЕРП“. При том придодајете да „ипак не можете мирно и незаинтересовано гледати и слушати шта се догађа са Вашом духовном децом коју сте деценијама „с муком рађали“ и „одгајали...“ Даље у Вашем писму говорите о претешким казнама због „наводне кривице“ Ваше „духовне деце“ – самовољног напуштања манастира, оптужујући нас и неке са нама (у ствари Св. Арх. Синод и Св. Арх. Сабор), да смо узрочници тих поступака неканонским решавањем Вашег („монтираног“) случаја, којим смо „нарушили и разрушили сваки Канонски и Црквени поредак“ и унели „пометњу и раздор“ у целу СПЦ.

На све ово одговарамо Вам следеће:

1. Иако тврдите супротно, ово представља директно и најгрубље мијешање у управљање Епархијом Рашкопризренском. Ово ваше писмо само потврђује да иза напуштања манастира Рашкопризренске Епархије стојите Ви непосредно иако привидно то остављате „на савјест Ваше духовне дјеце“. То смо сазнали из круга досадашњег братства Црне Реке, да сте дали подстицај на тражење каноноског отпуста. То потврђује и Ваше резање славског колача, у туђој Епархији, негдје око Аранђеловца, у кући коју сте у свом слову прогласили за „катакомбу“ у којој се скривате Ви и Ваши избјегли монаси од нових прогонитеља (канонског Мјестобљуститеља ЕРП, Св. Синода и Св. Арх. Сабора!). То потврђује и ваше окупљање свих одбјеглих монаха и монахиња у Манастиру Шишатовцу на дан Вашег усељења, као и у манастиру Врдник за Видовдан 2010. г. На нашу братску молбу, приликом Вашег одласка из Грачанице, да посавјетујете монахе да не напуштају своје обитељи, рекли сте да Вас они тобож не слушају, а у ствари они су и из Ваших ријечи и Вашег понашања схватили да Ви то свим срцем желите и да их на то подстичете.


2. Оно што, Преосвећени брате, у најмању руку зачуђује, јесте Ваше схватање односа духовног оца, који је истовремено и Епископ, и његове духовне дјеце, у духу којега сте васпитавали своје монаштво. Прије свега ко су духовна дјеца једног Епископа? По вјековном предању Православне Цркве, Епископ је духовни отац и пастир свег народа Божијег и пастве која му је повјерена. Шта је за Вас било свештенство и народ Ваше досадашње Епархије? Ванбрачна дјеца, копилад? Ако и њих сматрате за „дјецу“ зар не би онда требало сво свештенство и народ да крену за својим „духовним оцем“ попут монаштва? С обзиром пак да Епископи мијењају своју Епархију, било по потреби службе, било по разрешењу са других разлога, одлуком Св. Архијерејског Сабора (као у Вашем случају) или смрћу, значи ли да сав народ треба да иде за њима, па ако Епископ умре – и у гроб за својим „духовним оцем“?

Очевидно је да сте Ви своје „духовно очинство“ издигли изнад епископског служења и себе у свијести једног броја Ваших монаха поистовјетили са Св. Јованом Лествичником, Аввом Јустином, чак са самим Христом. Како иначе објаснити одговор једног монаха у Црној Реци на наше питање:“Јеси ли се ти вјенчао постригом за Христа или за мене или за Артемија?“ – „Он је за мене Христос“. Други ће на то придодати: „Видјећете ви, кад наш Отац умре, на његовом гробу ће се болесни исцјељивати“. Наравно, кад неко схвати и прихвати да је Артемије „истина и једини носилац истине“ (као бивши Црноречки игуман Николај), да такав жели „да остане са истином“ и да за ту истину све жртвује па и свој свештени чин и монашко звање. Кад се овом придода да сте Ви један број Ваше „духовне дјеце“ убиједили да су скоро сви остали Епископи Српске Цркве одступили од праве вјере, постали „паписти, екуменисти, глобалисти, новотарци“, онда није чудо што та дјеца бјеже за Вама, као јединим пастирем чији непогрјешиви „глас разумију и чују“, не имајући повјерења у друге. Трчећи за Вама они бјеже од јереси и јеретика! Колико је то неповјерење код њих дубоко укоријењено види се и по томе што су наша увјеравања да ћемо благословити да убудуће долазите у Епархију, служите, исповиједате их и др. остала без одјека.

Послије свега што смо у ово посљедње вријеме доживјели и видјели кроз разговор са једним бројем Ваше „духовне дјеце“, са тугом али и са Епископском одговорношћу констатујемо: Ви сте, Преосвећени Владико, својим самомненијем и духовним неискуством увели директно у прелест један број Ваше „духовне дјеце“, на њихову духовну незрелост и непросвијећеност (већина њих су јуче дошли са улице, понеки и из затвора) накалемили сте своје „непогрјешиво очинство“, у коме виде једино спасење и избављење од своје неутврђености у вјери и у животу по вјери. Духовно незрелим људима сте допустили да повјерују да су постали носиоци најдубљих тајни духовног живота, лишивши их притом смиреноумља, као јединог истинског темеља хришћанске философије живота.

Ви добро знате, Преосвећени, да наш духовни отац Авва Јустин ни у примисли нас није везивао, по свом дубоком смирењу и духу покајања, за себе и „своју истину“, још мање за своју непогрјешивост. Својим пламеним примјером и вјером, једино нас је, као и сви Свети Божји Људи, везивао и приводио Христу Господу и Цркви Његовој. На то нас је благосиљао и кад смо (доста ријетко физички) били близу њега или далеко од њега, не везујући нас ни исповијешћу, ни „духовним руковођењем“, још мање својим непогрјешивим ауторитетом. Очевидно, да се у овом Вашем случају ради код неких Ваших „духовних чада“ о нездравој духовној везаности, заснованој на идеологији непогрешивог духовног оца, за коју су Епископ и Саборна Црква Христова другостепеног, а боље речено – подређеног значења (могуће је чак да се с њиме и поистовјећују у глави те дјеце).

Горе укратко наведено сазнање и непосредни увид у духовно стање овог дијела Ваше „духовне дјеце“ нас је увјерило да им одлазак из Светиња у које сте их постригли и које сте им повјерили, неће бити на спасење него на пропаст, као гажење њихових монашких Завјета, на првом мјесту Завјета послушања Христу Господу, Цркви и Светињи Косовскометохијској на коју их је Господ призвао. Од њих ништа ново и другачије не тражимо сем да испуњавају оно нашто су се Богу пред Вама заклели и Цркви Божјој, не спречавајући их да и даље гаје поштовање према Вама, чак и исповијест, кад затреба. Одлука Св. Синода која то привремено спречава, последица је бојазни да се тај дух већ пројављеног култа личности и нездравог зилотизма код њих не умножи и да се не шири по другим Епархијама у Цркви. Дакле, право на недавање канонског отпуста засновано је управо на чињеници да молба једног броја монашких лица ове Епархије није имала никакво „разумно образложење“, иако Ви тврдите да јесте. Са тог разлога, уколико именовани не испоштују очински позив да се врате својим послушањима, и Вама и свима је познато какве ће бити последице тога.

Из овог пак Вашег отвореног писма, као из свега што му претходи са Ваше стране, јасно се види да сте Ви главни повод и подстрекач ове њихове самовоље и гажења канонског поретка Цркве. Отуда ћете Ви бити најодговорнији за све оно што се са њима буде догађало у догледној будућности. Још сте на вријеме да спасете ову дјецу од канонских последица које им следују, ако остану упорни у овом беспоретку, као што сте одговорни и за случај Дејана Виловског, бившег Симеона и бившег монаха Антонија.

3. Да сте, Преосвећени, у свему овоме што се догађа ипак, нажалост, Ви главни кривац и узрочник, кристално јасно се види из Ваше оптужбе у писму (као и у свим Вашим јавним иступима – интервјуима у посљедње вријеме, како у земљи тако и у иностранству), да смо „ми и неки са нама“ (значи: Патријарх, Арх. Синод и Сабор) „начином решавања Вашег (монтираног) случаја“, разрушили Црквени поредак, унели пометњу у монаштво, ЕРП и цијелу Цркву... Ваше упорне јавне тврдње да сте разријешени дужности Епархијског Архијереја без суда и доказа, нове оптужбе да сте жртва монтираног процеса, само потврђују да Ви себе упорно представљате као „јагње вођено на заклање“, праведника Божјег, непогрјешивог, јединог преосталог бранитеља вјере и Косова. Сви су остали пали и отпали и Косово издали. У то сте увјерили и један број својих „духовних чада“ и повели их за собом као спаситељем. Од свега је најстрашнија и најчуднија чињеница да је за тај број Ваших „духовних чада“ везаност за Вас важнија од њихових свештеничких чинова и монашког звања, као и од вјерности Косовском завјету и Косовометохијским светињама у које их је Господ призвао. Немојте се онда чудити, драги у Христу Брате, што се још од времена Блаженог Спомена Патријарха Павла, појавила озбиљна бојазан у нашој Цркви „да ће Артемије (ријечи су самог Патријарха изговорене на повратку са једног од Видовдана на путу за Београд) направити раскол у Цркви“. Ви упорно тврдите, хвала Богу свјесни отровног зла који представља раскол, да не желите раскол. Но, нажалост, све што радите и што говорите у посљедње вријеме, припрема и уводи у раскол, који се, као што знате, „не може опрати ни мученичком крвљу“. Од свега највише забрињава Ваша апсолутна самоувјереност, невиност и непогрјешивост у свему (има се утисак већа и од папске против које се с правом борите), како сами себе приказујете, проглашавајући себе за прогнаника и мученика златоустовског типа и малтене новог цара Лазара.

4. Да нисте можда сувише самоувјерени, Владико, како је у Епархији Рашкопризренској и у Косовскометохијском народу Вашим одласком настао хаос, велики немир и бура? Обрадоваће Вас, надам се, да се одавно не памти толико народа и дјеце за Видовдан као ове године у Грачаници. То исто важи и за Газиместан. То бива и на свим Службама по Епархији, како у вријеме Владике Атанасија, тако и данас. Народ и свештенство Вас спомиње углавном са поштовањем, али, по својој трезвености, не поистовјећује Цркву ни своје спасење, чак ни са уистину светим Епископом и Патријархом Павлом, а још мање са Вама или са нама. Немир који постоји, последица је дијелом Ваших јавних жалопојки, представљања себе за прогнаника и новог косовског мученика, првенствено то је плод дјеловања на одређени ужи круг људи антицрквених сајтова које хране ваша „духовна чада“, и њихових проглашавања свих који нису кренули њиховим беспућем – „издајницима“.

Помогните, брате и Владико, тој дјеци да се отријезне и врате свом свештеномонашком и монашком звању и послушању. Што се тиче укрепљавања нашег ауторитета „принудом и присилом“ о којима говорите, ми само обављамо своју Епископску одговорност и канонску дужност, знајући своју немоћ, као и то да је „Господ једино утвержденије моје и сила“. И знајте, Брате, оно што Господ Срцезналац знаде и види, да се братска љубав према Вама у срцу нашем и у срцу нашег брата Атанасија није нимало охладила, ма колико то чудно Вама изгледало. Шта више, пробудила се насталим искушењем, али притом и одговорношћу и бригом како за Вас тако и за јединство Цркве Божје Светосавске и за распето Косово и Метохију. Прије свега и изнад свега,

Вашег Преосвештенства у Христу брат,

АЕМ Црногорско-приморски
Мјестобљуститељ Рашко-призренски
и Косовско-метохијски
У Грачаници,
29. јуна 2010. год.