Одговор на клевете псевдо-бранитеља

8. Март 2010 - 19:52
ОдштампајОдштампај

"Бране" Владику од Цркве и Патријарха

Игуман манастира Црна (средина доле) био је међу групом монаха и припадника покрета 1389 коији су правили неред пред манастиром Грачаница.Већ данима се наставља цркво-рушитељски рад групе људи која су се најпре потписивали као "духовна чада Епископа Артемија", да би сада своје текстове потписивали као "Информативна служба Епархије Рашко-призренске у време заточења Епископа Артемија". Иако је увек било и биће људи секташког менталитета, у овом случају је индикативно што се и даље незаконито користи назив једне Епархије СПЦ и што се отворено насрће на духовни и морални интегритет Српског Патријарха и Чланова Св. Архијерејског Синода, чије се слике објављују под насловима „Безаконици“ или "Срамни Синод". Нажалост, ови ревнитељи мржње, или како сами себе сматрају "бранитељима лика и дела Епископа Артемија", не само да му не помажу, већ потврђују и најцрње сумње да је стварањем култа личности у Епархији Рашко-призренској међу једним, мањим бројем монаштва и верника, годинама изграђиван потенцијал за рушење угледа Српске Православне Цркве и тако припреман раскол и то на начин како то чине разне расколничке и псеудо-православне групе којих има по целом свету.

Објављивање писма Епископа Артемија Његовој Светости Патријарху Иринеју, за које нико није знао осим онога који га је писао и онога који га је примио, док није објављено на страницама једног цркво-рушитељског сајта, понајбоље показује колико се овим методама компромитује сам лик Епиископа Артемија, осим ако ће се неко усудити да оптужи самог Патријарха. (На писмо Епископа Атемија Патријарху Иринеју одговориће Епископ Атанасије, али само у личном писму Владики, управо зато што не жели да му штети угледу, како то раде његови „бранитељи“).

У „заштиту“ Владике Артемија су стале између осталог и од Цркве одвојене четири парохије СПЦ у Аустралији, које дуже време шурују са разним рашчињеним свештеницима и секташима и сеју неслогу међу Србима на том далеком континенту. Ту су се нашли и самозвани "српски лидери" попут Марка Јакшића, Милана Ивановића, Драгана Велића и њихових само на папиру постојећих „Српских националних већа“ или „Удружења општина“, људи који већ одавно никога не представљају осим саме себе и које нико не може да смени, јер их нико није ни бирао. Ето, и они обилазе Епископе које, наравно, у црквама и не виде, јер тамо најчешће и не залазе, а све с намером да их баш они као „упућени зналци“ упознају са заверама Пентагона, Ватикана и свих планетарних сила зла. Они на тај начин, засигурно, неће постићи ништа што би стварно помогло Епископу Артемију. Ту су и такви „бранитељи“ као што су разни фрустрирани надри-каноничари: Жељко Жугић, Владимир Димитријевић, Родољуб Лазић, који вероватно још само групици својих истомишљеника могу да проповедају своја фарисејска тумачења Отачких учења и Светих Канона, несрећни људи који идентитет граде у сукобу са Црквом и својим Епископима, а не у изградњи Литургијске Саборности у својим парохијама и епархијама.

Када се сабере цела слика тих вајних "бранитеља" Православља, Канона и самог Владике Артемија, на крају се сасвим легитимно поставља питање : Где је ту Црква и благочешће = Православље? Да ли је на страни разуларених псевдо-зилота, који псују као кочијаши носећи слике Епископа Артемија; на страни Пеђе Суботичког који седи у затвору и Симеона Виловског који бежи од правде и гнева опљачкане сиротиње косовске; на страни виртуелних „народних лидера“; неостварених теолошких "генија", који не стигоше ни теологију да заврше, али стижу да Епископе уче вери; разних ловаца у мутном, који о свему говоре више осим о Христу, о животу у Христу и спасењу у Цркви као Телу Христовом; или је пак истина тамо где је Патријарх, као чувар саборног идентитета Цркве, са најугледнијим Епискпоима српским, професорима богословља, и монаштвом духовно најстабилнијих српских манастира. На читаоцу ових редова остаје да просуди. Вероватно и сам Владика Артемије може на крају да каже: "Тешко мени од оваквих бранитеља".

Из канцеларије Информативне службе
Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске

Призрен-Грачаница, 8. март 2010. год.