Епископ Теодосије - Божићни интервју: Довољно је земље божије, неба и воде за све нас који овде живимо

5. Јануар 2014 - 22:01
ОдштампајОдштампај

ЈЕДИНСТВО

http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/754-2013-12-24-14-13-48

Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије

Морамо да научимо да проблеме решавамо дијалогом и да по сваку цену спречимо понављање насиља. Сваком народу и верској заједници треба обезбедити пуну слободу и заштиту верских и људских права. Као Црква, посебно морамо да радимо на превазилажењу неслоге у народу, која највише долази од себичности и уских партијских и идеолошких интереса. Као хришћани, треба да у сваком моменту и на сваком месту будемо у стању да пре личних интереса гледамо опште и народне и да покажемо братску солидарност, посебно према онима који су у невољи, беди и сиромаштву. Бог ће нам помоћи да сачувамо наше светиње, само ако будемо живели достојно наших светих предака, који су их нама оставили

Упркос страдању српског народа и Цркве Христове на Косову и Метохији, Српска православна црква спроводи своју мисију, доследно ангажујући се да буде у служби мира, мирења и превазилажења сукоба у име вере, духовних и моралних вредности. Испуњавајући свету дужност епископ Рашкопризренски Теодосије, пастирски неуморно и недељиво води бригу о сваком човеку и храму на Косову и Метохији, залажући се својим молитвама и беседама за добробит, поштење, прихватање других и другачијих и љубав међу људима као једином путу који води ка миру и толеранцији и просперитету косовско-метохијског простора.

У којој мери вера, али и сами представници различитих конфесија могу помоћи миру, слози и сарадњи међу народима?

Цркве и верске заједнице, а посебно њихови представници, нису у могућности да директно спрече политичке и оружане сукобе, али су и те како у могућности и у обавези да дају све од себе да се вера не користи у политичке сврхе. Политизација вере је веома опасна, јер готово по правилу, они који сами нису верници, користе верска осећања да би продубили сукоб и ширили мржњу према другима. Посебно ми хришћани имамо обавезу пред Богом да се увек трудимо да наша вера у Њега увек буде у служби јачања мира, разумевања и солидарности међу људима.

Сваком народу обезбедити слободу и права

Верујете ли да ће у скорије време на Косову и Метохији наступити период слободе, толеранције и поштовање људи са другачијом верском, етничком и културном припадношћ у ?

Искрено се трудим да верујем да ће тако бити, али то увелико зависи и од нас с а м и х . Морамо да научимо да п р о б л е м е р еша в а м о дијалогом и да по сваку ц е н у с п р е ч и м о понављање н а с и љ а , које је д о н е л о огромну трагедију свима на овим просторима. Без обзира на политичке реалности и границе, сваком народу и верској заједници треба обезбедити пуну слободу и заштиту верских и људских права. Довољно је земље Божије, неба и воде за све нас који овде живимо и зато увек треба апеловати да се проблеми једне заједнице не могу решавати наношењем бола и патње другој. Штавише, проблеми са којима се суочавамо често су заједнички проблеми и треба наћи додирне тачке и колико је могуће радити и заједнички да би било свима боље.

Ма колико наша Црква желела мир, сарадњу и слогу међу народима на Косову и Метохији, може ли Српска православна црква без подршке са осталим чиниоцима друштвених и историјских процеса донети истински преокрет у друштву?

Ц р к в а није позвана да мења политичке и идеолошке системе револуцијом, већ да делује изнутра и прожима друштво да, колико је то могуће, оно функционише по јеванђелским принципима. Зато најпре морамо да радимо на духовној обнови нашег народа и да подстичемо сваког појединца хришћанина да на свом радном месту, у породици, на политичкој и другој дужности, чини колико може на добробит свих у друштву. Хришћанска философија је увек наглашавала потребу да се свет и околности око нас могу променити само ако почнемо сами да се мењамо, односно покајањем, јер покајање је пре свега промена начина размишљања, а то је преумљење. Зато неке суштинске промене у друштву могу да остваре само они људи који су сами себе променили, односно победили све што је лоше у себи. 

Поред свих турбуленција и недаћа која су вековима пратиле српски народ на Косову и Метохији успели смо сачувати верски, национални и државни идентитет. Шта су највећи изазови са којима се данас суочава наша Црква и наш народ на Косову и Метохији?

Пре свега се суочавамоса постојањем и опстанком у крајње неизвесним условима. С једне стране то је велико искушење, али са друге и стални подсетник да своју веру у Бога не смемо да заснивамо на политичким реалностима и земаљским стварима. Као Црква, посебно морамо да радимо на превазилажењу неслоге у народу, која највише долази од себичности и уских партијских и идеолош ких интереса. Као хришћани, треба да у сваком моменту и на сваком месту будемо у стању да пре личних интереса гледамо опште и народне и да покажемо братску солидарност, посебно према онима који су у невољи, беди и сиромаштву. Све свађе и поделе у друштву долазе због егоизма и самољубља, јер се из те себичности јавља похлепа, а похлепа за материјалним стварима не да нам да видимо потребе ближњих, већ нас наводи да се боримо сурово и грубо за своје личне интересе. Господ Христос нас учи да тражимо најпре Царство Небеско, а онда ће нам се све остало придодати. И заиста, онај који своју срећу тражи у духовним вредностима и који показује љубав и солидарност према ближњима, тај сакупља богатство које му нико не може одузети. Онај који своју срећу и будућност мисли да гради на политичким и идеолошким интересима или личној материјалној користи, увек је у опасности да то изгуби. Зато је такав човек стално у страху и горчини и не може да гледа са радошћу на свет око себе и нађе смисао живота у једноставним стварима.

Живети достојно светих предака

Након рушења и скрнављења наших светиња и изгона стотине хиљада Срба, трговине људским органима и других злодела, кренуло се у варварско уништавање надгробних споменика, напада на имовину и сталне претње Србима. Није ли то стратегија да нестане са овог простора српски народ и његова духовна култура?

Скрнављење наших гробаља представља пре свега велику срамоту и несрећу за оне који то чине, јер они који воде рат са упокојенима, отворено улазе у сукоб са Богом и Божија правда ће их пре или касније сустићи. Нико не може изградити своју срећу на несрећи другога и зато су прави губитници управо они који то зло чине. Наше је, пре свега да учврстимо своје духовне редове, да своје светиње чувамо и бранимо тако што ћемо редовно ићи у Цркву, држати постове, тражити утеху и наду у Богу, а не у пролазним стварима овог света. Бог ће нам помоћи да сачувамо наше светиње, само ако будемо живели достојно наших светих предака, који су их нама оставили. 

И поред разлика у приступу појединим питањима, постоји ли неопходно јединство и сагласност Цркве и државе у суштинском опредељењу за будућност и бољитак српског народа на Косову и Метохији?

Црква и држава на свој начин раде на добробит нашег народа. Док се држава бави економским питањима и организовањем друштва, Црква се бави превашодно душом нашег народа и учи нас да се у благостању никада не понесемо, погордимо и постанемо неосетљиви за друге, а да у немаштини и невољи не будемо малодушни и очајни. Приоритет нашој држави јесте да улаже велике напоре, како би омогућила будућност нашем народу на Косову и Метохији и очувала суверенитет наше државе над нашим вековним просторима. То није лак посао, јер су околности у којима живимо тешке и нимало једноставне. Црква помаже у том послу тако што збија наше духовне редове и помаже нам да превазиђ емо поделе које нас као народ највише могу разбити. Црква нам даје наду и упућује нас да је са Богом све могуће, а без Њега ништа. У том смислу сарадња Цркве и државе је суштински важна и за будућност нашег српског народа и наше државе, нарочито на овим светим просторима. 

У Бриселу нас очекују преговори о културној и духовној баштини. Надате ли се да ће бити прихваћен предлог Српске православне цркве да одговорност за заштиту српске културне баштине на КиМ имају институције Републике Србије и УНЕСКО а не приштинске институције?

Веома је важно да се у оквиру бриселских преговора покрене питање дугорочне заштите наше духовне и културне баштине на Косову и Метохији. Тренутно постоје одређени закони и повластице, које су под међународним утицајем обезбедиле косовске институције, али без писмених гаранција и пристанка Европске уније да дугорочно гарантује посебност и н е п р и к о с н о в е н о с т наших светиња, опстанак наше баштине биће крајње неизвестан. У том послу посебно се ослањамо на наше државне институције, нарочито на Завод за заштиту споменика културе Р. Србије, као и на УНЕСКО.

Хришћански живот нам помаже да нађемо прави смисао нашег постојања

Колико духовни живот може помоћи човеку и извести га на прави пут ако се удаљио од правих вредности?

Хришћански живот нам помаже да нађемо прави смисао нашег постојања. Ми дубоко верујемо да је Бог свет створио за добро и за вечност, али као људи, треба да своју слободну вољу усмеравамо на прави начин, како бисмо живели у складу са Божијим законима. Духовни живот – пост, молитва, свете тајне и врлине, помажу нам да у том свету, који је Бог створио, нађемо своје место и да будемо сарадници Божији у спасењу света. Онај ко је нашао духовни смисао живота кроз веру у Христа, тај живи животом испуњеним вером, љубављу и надом. Све тешкоће савладава или подноси уз Божију помоћ и не губи радост, а та духовна радост испуњава његов живот као хришћанина и даје му смисао постојања. Зато у свему треба да благодаримо Богу, праштамо онима који нам чине зло јер, како нас Господ учи, Њему припада суд а не нама, и да чинимо све што до нас стоји да еванђелске принципе, на којима почива наша вера, примењујемо у свом животу и у свему ономе што радимо.

Да ли би прихватање предлога Српске православне цркве у Бриселу спречила даља настојања Приштине да наше светиње преименује у косоварске и врши ревизију историје?

Захваљујући чврстом ставу међународне заједнице, Приштина је званично прихватила и унела у свој Устав и законе, ставку да су сви објекти Српске Православне Цркве под посебним мерама заштите, које гарантују и заштиту нашег имена и имовинских права. Другим речима, незаконит је сваки покушај претварања наших светиња у косоварске. Прихваћена је формула Српске православне баштине на Косову, а не наше баштине као косовске културне баштине. То је велика разлика. Сада је суштински значајно да се обезбеде дугорочне и писмене гаранције да ће тако и у будућности остати.

Рада Комазец