Теодосије

Мејлинг листа

  • Српски
  • English
  • Русский

KOSOVO.NET - the previous Diocesan site

Радио КиМ

Вести са Косова и Метохије

Помоћ Косову и Метохији

Епископ Теодосије - Васкршњи интервју

27. Април 2019 - 0:34
ОдштампајОдштампај

Христовим оваплођењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО – МЕТОХИЈИСКИ ТЕОДОСИЈЕ
 
 
Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије
 
Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26).  Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег.
 
Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти?
 
Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао.
 
Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?
 
Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу.
 
Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење?
 
Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо.
 
Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ?
 
Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем.
 
Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику?
 
Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11).
 
Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима?
 
Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше.
 
Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе?
 
Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог.
 
У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења?
 
У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце.
 
Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје?
 
Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања.
 
На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље?
 
Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења.
 
Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења?
 
Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода.
 
Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора?
 
Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. 
 
Јединство, Рада КОМАЗЕЦ