Теодосије

Мејлинг листа

  • Српски
  • English
  • Русский

KOSOVO.NET - the previous Diocesan site

Радио КиМ

Вести са Косова и Метохије

Помоћ Косову и Метохији

Француски Фигаро о страдању Срба на Косову и Метохији од 1999 до данас (одабрани делови)

22. Јун 2019 - 16:51
ОдштампајОдштампај
Угледни француски недељник Фигаро објавио је у свом броју од 14. јуна ове године опсежну репортажу о животу косовско-метохијских Срба у последњих двадесет година тзв. међународног мира. Иако се поводом двадесетогодишњице војне агресије на Србију у једном делу светских медија Косово и даље приказује као успешна прича, прослава у Приштини прошла је са прилично горким укусом. Осим већ познатих спонзора албанског сепаратизма од краја 90тих Била Клинтона и Медлин Олбрајт није било западних политичких лидера нити других значајнијих гостију. Косовско друштво је двадесет година након војне интервенције која је барем званично имала за циљ заустављање насиља и стварање услова за живот свих заједница у миру практично етнички чисто албанско друштво, које ЕУ, а посебно пет земаља Уније које нису признале самопроглашену независност, држи и даље на дистанци, без визне либерализације, док се о неком почетку преговора о уласку у ЕУ тешко може и говорити са катастрофалним рејтингом људских и верских права, корупцијом, повезаности политике и криминала. Косово је постало и једини део европског континента на коме су уништаване хришћанске цркве, у време мира, ван ратног сукоба. Уосталом погледајмо карактеристичне пасусе из текста специјалног извештача Фигароа Жан Луј Тремблеа и фотографа Оливије Кореа у поменутом тексту под називом: СРПСКИ ДУХ ОТПОРА. Изводи из текста су превод са француског интегралног текста који је доступан на: http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613
 
 
......
 
Dvadeset godina nakon rata na Kosovu, 100.000 pravoslavnih Srba još uvek živi u ovoj pokrajini bivše Jugoslavije, koja je 2008. godine proglasila jednostranu nezavisnost. To ih čini izloženom manjinom na teritoriji koju naseljava 2 miliona muslimanskih Albanaca, čija vlada ih tretira kao građane drugog reda. Uprkos svemu, oni se bore.
 
Od 1999. godine, na ovoj svetoj zemlji koju pravoslavni Srbi smatraju svojim „Jerusalimom“, uništeno je 150 crkvi, kapela i manastira... „Imao sam dvadeset godina. Ne dam nikome da kaže da su to najlepše godine“: ovaj čuveni uvod romana-pamfleta Pola Nizana, ,,Aden Arabija“, mogao bi poslužiti kao moto svakog Srbina koji uspeva da (pre)živi na Kosovu. Pre dve decenije, nakon 78 dana vazdušnih napada međunarodne koalicije (uključujući i Francusku), koja je dejstvovala bez mandata OUN-a, Beograd je prepustio svoju pokrajinu koju će albanska većina jednostrano proglasiti nezavisnom 2008. godine. To je bolna godišnjica koju je kosovska vlada odlučila da proslavi na svoj način, u najmanju ruku brutalan i direktan. Dana 28. maja, policija je vodila operaciju koja je ciljala sever zemlje, mahom naseljen Srbima. Pošto ne priznaju legitimitet kosovske države, njegovi stanovnici su pružili snažan otpor snagama reda: bilo je barikada, sukoba i pucnjeva. Pet policajaca je povređeno, a tridesetak ljudi je privedeno. Zvanično, cilj je bio ,,razbijanje mreže korupcije i krijumčarenja“. To će zasmejati bilo koga ko poznaje Kosovo, imajući u vidu da je ono stecište svih mogućih prevara i zla: od trgovine belim robljem do krađe automobila preko opojnih droga, pa čak i trgovine ljudskim organima! U svakom slučaju, to prilično deluje kao provokacija, koja se Beogradu nije svidela i koji je svoje trupe stavio u stanje pripravnosti i poslao blindiranu kolonu ka granici...
 

Za dvadeset godina otišlo 250.000

 
Za 100.000 Srba koji ostaju na Kosovu, hrišćansku manjinu koju je progutalo stanovništvo od 95% muslimanskih Albanaca (2 miliona ljudi), ta epizoda samo je jedna u nizu peripetija u tragičnoj istoriji. Od 1999. godine, 250.000 njihovih sunarodnika napustili su region koji je postao neprijateljsko okruženje. Oni koji su ostali, uglavnom najsiromašniji ili najstariji, grupišu se u enklave, uvek na udaru iznenadnog nasilja. Kao u vreme pogroma nad Srbima 2004. godine: bilo je 19 mrtvih, 600 ranjenih, 4.000 izbeglih, a 35 bogomolja je zapaljeno ili opljačkano za manje od 24 sata! Razlog zbog kog se oni nepokolebljivo drže leži u činjenici da je Kosovo i Metohija (tačan naziv, Metohija, znači ,,manastirska zemlja“) kolevka vere i kulture Stare Srbije. Tome svedoči 1.500 pravoslavnih crkvi, kapela i manastira sagrađenih u Srednjem veku, koje neki smatraju pravim malim draguljima vizantijske arhitekture. Stoga ne čudi da su na vrhu liste kosovskih ekstremista.
 
Upravo to je bio slučaj 2004. godine u Bogosloviji Svetog Kirila i Metodija u Prizrenu, poslednjem bastionu pod policijskom zaštitom i 24-časovnim video-nadzorom. Otac Andrej, koji nas je primio u ovom pravoslavnom utvrđenju, priča: ,,Napadači su zapalili zgradu. Bilo je dvoje mrtvih. Ali obnovili smo je i danas imamo pedesetak učenika, od 15 do 20 godina. Smena generacija! Naime, posle pet godina učenja, služiće kao sveštenici na Kosovu, koje je srpski ,,Jerusalim“. I to je činjenica: u XV veku, prema popisu iz vremena otomanske okupacije, Albanci su bili samo 2% stanovništva ; danas ih je 90%! To je prosto i jednostavno etničko čišćenje na duže staze. I to se naravno pogoršalo posle rata na Kosovu. Pogledajte Prizren: bilo je 12.000 Srba pre 1999. godine, a 2019. ih je manje od 80 – računajući bogoslovce!“.
 

Zaista, u srpskoj četvrti ovog grada na jugu zemlje, gde fasade pucaju, krovovi propadaju a pločnici su polomljeni, nema žive duše. Usled starosti ili zdravstvenih tegoba, poslednji stanovnici su za parče hleba prodali svoje posede kosovskim promoterima koji brže-bolje žele da ih pretvore u hotele ili bordele. U senci Sinan-Pašine džamije (koju su Turci sagradili 1615. od kamenja manastira Svetih arhangela), samo bogoslovija Svetog Kirila i Metodija, sa šačicom mladih diplomaca, predstavlja otpor u gradu od 175.000 stanovnika. David protiv Golijata. A kada se poziv mujezina razlegne u 13 časova sa svih prizrenskih minareta, budući sveštenici Kosova i Metohije, poput krstaša bez oklopa i mača, odgovaraju pevušeći molitvu pred obrok u trpezariji! U ovom delu Balkana, koji je bio granica hrišćanske Evrope naspram Visoke porte, zna se koja je vrednost simbola...
 

Po jedan sveštenik u svakoj crkvi  

 

Na isti mentalitet i istu izdržljivost nailazimo i u crkvi Svetog Save u Južnoj Mitrovici (albanski etnički sektor, pošto je sever srpski), gde otac Nenad živi sa svojom suprugom i četiri sina među 100.000 Kosovara! Poslednji Mohikanac. Njegovog prethodnika su 2004.  izvukli francuski padobranci Kfor-a (Kosovske snage, multinacionalni kontigent koji je naručio NATO, a odobrio OUN kao garant mira). Svetilište koje je doživelo sve moguće nedaće. Ikone, statue, oltar, predikaonica: sve je nestalo u dimu. Groblje, na kom počivaju duhovnici nekoliko generacija unazad, oskrnavljeno je: stogodišnji nadgrobni spomenici su prevrnuti.
 
Održati tradiciju po svaku cenu, slaviti svece i heroje, očuvati srednjovekovnu baštinu : Srbi tešku sadašnjost podnose ugledajući se na bogatu prošlost.
 
Ova zemlja, predmet svakojakih pohoda, ima vrednost svetinje: za nju su preci prolili svoju krv i olupani. Kada je došao na tu funkciju 2016, tri meseca je čekao da mu kosovska elektrodistribucija priključi struju. Kada se usudi da izađe van Svetog Save, on odloži mantiju i oblači civilno odelo. Iako pastva ne dolazi masovno, njemu to nije važno: ,,Svake nedelje, bilo vernika ili ne, ja držim liturgiju. Za Boga i za Srbiju. Treba sačuvati naše crkve po svaku cenu. U suprotnom će biti reciklirane u džamije“.
 
Srpska dijaspora, koja ne zaboravlja Kosovo i redovno ga posećuje (za svadbe ili verske praznike), na istoj je talasnoj dužini. Tako je i teniser Novak Đoković manastiru Gračanica donirao 100.000 evra 2011. godine. Cilj je omogućiti Pravoslavnoj crkvi da otkupi susednu parcelu, kako bi se oformio jedan „bezbednosni okvir“....
 

.......

Nailazimo na potresan i jeziv prizor: prazne ili spaljene kuće, grafiti u slavu UČK (Oslobodilačka vojska Kosova, teroristička, separatistička i anti-srpska organizacija koju je NATO podržavao 1999. godine) na zidićima i ruševinama. Slika umnogome podseća na bosansku kampanju posle razarajućeg konflikta 1992-1995. godine. 
 
Za stolom na terasi, simpatični osobenjak, Branko Gligorijević, poljoprivrednik, povrtar i stočar, čeka nas sa flašom šljivovice, alkoholnog pića od šljive, koja razvezuje jezik i oslobađa dušu. Njegova priča načinje bezbroj puta ponovljenu i saslušanu tužbalicu, a to su poniženja i uvrede koje zatvorenici enklava doživljavaju svakodnevno: „Ovde je 1999. godine živelo 50 srpskih porodica. Evakuisane su pod zaštitom Kfor-a u leto 1999. Njih desetak (među kojima i moja) vratilo se 2003. Od 70 kuća, 55 je srušeno i opljačkano. Kohabitiramo sa našim kosovskim susedima, pa kud puklo da puklo, ali teško je. Jer Šiptari (ime kojim Albanci sami sebe nazivaju, ali ga Srbi koriste pogrdno, prim.aut) su kao ptice: krađa im je u krvi! Traktori, stoka, otrovani psi: sve trpimo. Nema svrhe podnositi prijave policiji: nas bi odveli u 48-časovni pritvor, pošto smo kao Srbi sumnjivi. Onda se prilagođavamo: krave smo zamenili svinjama, nečistom životinjom koju ne diraju. Kada treba ići u Severnu Mitrovicu u nabavku ili kod lekara, organizujemo konvoje od po tri-četiri vozila, iz straha od napada na putu. Delujemo kao autarhija: sve što se ovde proizvede, konzumira se na licu mesta. U vreme žetve, pošto nemamo potrebni materijal zbog manjka sredstava, međusobno pozajmljujemo poljoprovrednu mašinu koja obilazi srpske enklave na Kosovu. Nije važno, treba izdržati po svaku cenu: mi smo ovde svoji na svome!“  
 
.........
 
Aparthejd? Diskriminacija? Segregacija? Na drugim mestima, međunarodna zajednica, uvek spremna na odbranu ljudskih prava, ne bi se libila da ovim pojmovima označi Prištinu. Ipak, osim Rusije (inače, džinovski portret Vladimira Putina izložen je u Severnoj Mitrovici, gde ga gledaju kao heroja), niko ne brani Srbe. Zahvaljujući nekažnjenosti, vrlo dobro svesna odobravanja SAD-a i Evropske unije, kosovska vlada vrši sve jači pritisak. Sukob sa Beogradom je počeo oporezivanjem 100% proizvoda uvezenih iz Srbije (što udvostručava cene na Kosovu, pre svega za lekove), nastavio se ukidanjem granice između Albanije i Kosova 1. januara 2019, da bi kulminirao odlukom o osnivanju profesionalne vojske od 5.000 ljudi (pod nazivom KSF, Kosovo Security Forces). Nikakva uteha za kosovske Srbe, žrtve odmeravanja snaga koje ne najavljuje ništa dobro...
(1) Kosovo je priznalo 110 zemalja (uglavnom zapadnih) ali ne i Peking i Moskva, što mu zabranjuje ulaz u Ujedinjene nacije.
 
(2) Ova gnusna afera, u koju su umešani najviši lideri Kosova, a žrtve su „nestali“ Srbi, bila je predmet izveštaja švajcarskog senatora Dika Martija u Savetu Evrope, 2010. godine.
(3) Za 20 godina, 150 verskih objekata sravljeno je sa zemljom, opljačkano ili oskrnavljeno. Istovremeno, izgrađeno je 450 džamija. Većinu finansira Saudijska Arabija ili Emirati, i one šire islam vehabijske tendencije.
 
.....

У име Епархије Рашко-призренске користимо прилику да се захвалимо уредницима Фигароа који су нашли воље и снаге да објаве овај текст и поред настојања политичких структура да се истина прикрије, храбром извештачу Жан Луј Тремблеу који је због овог текста добио бројне претње есктремних косовских Албанаца и посебно нашем драгом пријатељу и добротвору Арно Гујону, који несебично годинама помаже српски народ преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" и коме су управо због тога, супротно свим европским конвенцијама и стандардима, улазак на КиМ забраниле привремене косовске институције.
 
Из Епархије Рашко-призренске
22. јуни 2019. год.