Из Архиве ЕРП: Како је бивши Владика Артемије дао фиктивни отпуст за Грчку Цркву свом протосинђелу С. Виловском

Један од најозбиљнијих црквено-канонских прекршаја које су починили сада рашчињени Владика, монах Артемије, и његов бивши секретар Симеон Виловски односи се на фиктивни отпуст Виловском из Епархије Рашко-призренске за Митрополију Пирејску у Грчкој Православној Цркви у јануару 2010. год. Иако је Виловски, како ће се видети, наставио да врши своје функције у Епархији Рашко-призренској и СПЦ, истовремено је био привремено примљен од стране грчког Митрополита Серафима Пирејског, па је овај проблематични, а сада већ рашчињени и из Цркве одлучени клирик СПЦ, од јануара до марта 2010. године „имао статус клирика“ две помесне Православне Цркве. Када је видео да су га бивши Епископ Артемије и Виловски обманули, Митрополит Серафим је уз писмо Његовој Светости Патријарху Српском Иринеју почетком марта 2010. вратио досије Виловског у СПЦ, која је истог одмах ставила на црквени суд и до краја маја 2010. год. лишила свештеног чина и искључила из црквене заједнице због читавог низа црквено-канонских прекршаја.

ДОКУМЕНТИ КОЈИ СЕ ПОМИЊУ ДАЉЕ У ТЕКСТУ:

МОЛБА БИВШЕГ ПРОТОСИНЂЕЛА С. ВИЛОВСКОГ МИТРОПОЛИТУ ПИРЕЈСКОМ

ПИСМО СА УСЛОВНИМ ПРИЈЕМОМ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА

КАНОНСКИ ОТПУСТ ВИЛОВСКОМ БИВШЕГ ЕП. АРТЕМИЈА (грчки)

ПИСМО МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ СА ПОВЛАЧЕЊЕМ КАНОНСКОГ ПРИЈЕМА (српски превод и оригинал)

ИЗВЕШТАЈИ О АКТИВНОСТИМА ВИЛОВСКОГ У ЕРП И ПОРЕД „ОТПУСТА“, ЈАНУАР 2010

Не улазећи у стварне разлоге ове нечасне игре, који се вероватно могу потражити у обезбеђивању евентуалне одступнице Виловском пред црквено-канонским мерама у СПЦ (пошто је црквени суд над Виловским Св. Арх. Сабор тражио од бившег Владике Артемије још од маја 2006. год), ова епизода представља најгрубљи пример кршења светих канона и правила Цркве, а све од стране бившег Епископа и његовог главног помоћника, који су се истовремено у јавности представљали главним „чуварима канонског поретка“. Ни први ни последњи пут показало се да за њих и канони и црквена правила вреде само селективно тј. када су у њиховом личном интересу.

У Архиви Епархије Рашко-призренске пронађено је писмо Митрополита Пирејског Серафима упућено тадашњем Епископу Артемију од 30. децембра 2009. године. У овом писму Митрополит Серафим потврђује да је примио молбу „високопреподобног архимандрита г. Симеона Виловског ради прикључења клиру свештене Митрополије Пирејске и распоређивања на неко од упражњених парохијских места у тој Митрополији“. И заиста, уз ово писмо пронађен је и формулар за личним захтевом тадашњег протосинђела Симеона (пошто му архимандритски чин који му је пар месеци раније дао Еп. Артемије, Св. Арх. Синод СПЦ никада није потврдио, а што је обавезно по правилима наше Цркве). Захтев и одговор су размењени истог дана па задивљује експедитивност грчког Митрополита који истог дана када му Виловски шаље свој захтев, узвратио писмом у коме даље тражи од тадашњег Епископа Рашко-призренског да му пошаље канонски отпуст са његовим досијеом, ради уписа Виловског у списак монаха манастира Живоносног источника у Пирејској Митрополији. На врху факсимила писма Митрополита Пирејског бивши Еп. Артемије дописује својом руком речи „Канонски пријем за о. Симеона“. Истина, црквена правила допуштају прелазак клирика из једне у другу Епархију, али је у овом случају превиђена чињеница да према правилима СПЦ то не важи за Епархије које припадају различитим помесним Црквама и да је у том случају било потребно да бивши Епископ Артемије обавести Св. Арх. Синод и за то добије потребно одобрење, што, наравно, није учињено јер нико у Св. Синоду није знао за ову кореспонденцију између Пиреја и Грачанице. Овакво понашање додатно иде у прилог ранијим критикама Св. Арх. Синода на рачун бившег Владике да практично своју Епархију издваја из СПЦ и претвара је у својеврсну „аутокефалну црквену јединицу“.

Будући да је био „обезбеђен условни канонски пријем“ за Пирејску Митрополију, бивши Епископ Артемије потписује два акта Е.бр 5. и 6. од 13. јануара 2010. год. којим свом личном секретару издаје канонски отпуст из свезе клира Епархије Рашко-призренске, као и монашки отпуст из свезе монашког братства лавре Св. Стефана у Бањској, где је, успут речено, поменути Виловски, имао положај игумана манастира. Оба документа су нађена само на грчком језику и нису заведена у деловодном протоколу у Архиви ЕРП (још један детаљ у прилог „веродостојности“ овог фиктивног отпуста). Наравно да се намеће питање шта је могао да буде узрок томе да бивши Владика тако исхитрено додели наводни отпуст из Епархије не тек неком обичном клирику, већ свом дугогодишњем личном секретару, једином „архимандриту“ у Епархији, игуману једног од манастира и свом архијерејском заменику. Ова недоумица биће врло брзо разрешена јер је Виловски наставио да врши све своје поменуте дужности у Епархији Рашко-призренској, иако је већ „добио“ наводни канонски отпуст за Митрополију Пирејску, што само потврђује да је реч о фиктивном отпусту. У самој Епархији никоме није била позната ова кореспонденција и новоименовани архијерејски заменик био је на врхунцу славе, а неки, мање упућени у епархијску стварност су у њему већ видели будућег Епископа СПЦ. С обзиром да није испоштована процедура обавештавања и добијања одобрења Синода СПЦ, цела процедура око овог отпуста за Грчку била је од самог почетка канонски неисправна. Заправо цела ова игра са фиктивним отпустом Виловском ће се так касније разјаснити, тачније, након одлуке Св. Арх. Синода од 13. фебруара да привремено разреши дужности тадашњег Владику и преузимања контроле над епархијском архивом.

До тада, односно до свог спектакуларног бега у Грчку 9. фебруара 2010. год. Виловски је обављао све своје горепобројане епархијске дужности, истовремено остајући и виртуелни клирик Грчке Цркве. О томе сведоче два извештаја из новопазарског и косовскомитровачког намесништва.

Из извештаја који је 11. априла 2010. новоименованом администратору Епархије Еп. Атанасију (Јевтићу) упутио архијерејски намесник новопазарски протојереј Томислав Миленковић, потврђује се да је 28. јануара 2010. год. у сали Црквене општине у Новом Пазару одржан састанак „архимандрита Симеона“ са свештеницима новопазарког намесништва. Како се наводи у овом допису, састанак је био уприличен ради упознавања свештенства са плановима Епархије у наредном периоду и осталим текућим питањима. Виловски је наступао са пуним ауторитетом архијерејског заменика, што се јасно види у извештају и сведочењима присутних свештеника.

На основу другог акта који је сачинио тадашњи секретар Епархије РПиКМ, а сада рашчињени јеромонах Иринеј Ристић види се да је у манастиру Сочаница наредног дана, 29. јануара 2010. год. одржан други састанак „Архијерејског заменика Архимандрита Симеона (Виловског) и секретара ЕУО Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Иринеја (Ристића) са свештеницима Архијерејског намесништва косовскомитровачког.“ Седници су, како бележи о. Иринеј, присуствовали скоро сви свештеници Намесништва.

Да ли су свештеници новопазарског и митровачког намесништва били свесни да им састанке води наводни клирик Пирејске Митрополије и сабрат манастира Живоносног источника? Искрено сумњамо, јер се у записнику о. Иринеја јасно види да је о. Иринеј на овом састанку свештеницима заправо представио новоименованог Архијерејског заменика, а из писма о. Томе да је Виловски расправљао о питањима функционисања и рада намесништва.

У даљем току састанка Виловски са пуном влашћу и ауторитетом поучава свештенике којим питањима посебно треба посветити пажњу. Очигледно, ни сам Виловски се овом приликом није понашао као клирик Грчке Цркве, нити као човек који намерава да убрзо отпутује (како је касније говорио бивши Владика „да настави студије у Грчкој“), иако му је само неколико дана пре тога његов Епископ дао отпуст за Грчку и „разрешио“ свих дужности у Епархији. Виловски је и даље био на платном списку Министарства вера Србије.

Када је у епархијској архиви пронађена документација о овом притворном и неканонском давању отпуста, који је вероватно требало само да послужи да „замаже очи“ у случају да нови Патријарх и Синод покрену поново питање Виловског, успостављен је званичан контакт Св. Арх. Синода и Митрополије Пирејске. Митрополит Серафим је био видно изненађен сазнањима о позадини случаја бившег Владике Артемија и Виловског. Он је објаснио да је Виловског примио с добром намером на основу његове молбе и препоруке његовог надлежног Архијереја, али је и потврдио да је примио телефонски позив од самог бившег Владике Артемија који му је објаснио да је Виловски „колатерална штета у притисцима који се одасвуд – из разних центара моћи, а уз вољно и невољно садејство црквених структура, врше на самог Епископа (Артемија) због његовог отпора екуменизму, глобализацији, отимачини Косова итд“. Митрополит Пирејски је такође потврдио да иако по правилима Грчке Цркве није потребна сагласност Синода ради пријема страног клирика у свезу клира, ипак без сагласности Синода није у могућности да странца који долази из земље која није чланица ЕУ постави за црквеног службеника. Шта је све још бивши Епископ Артемије заједно са Виловским испричао Митрополиту Пирејском о ситуацији у СПЦ може се само нагађати. С обзиром да је овај грчки Митрополит пишући у одбрану бившег Владике Артемија, непосредно пре обраћања од стране врха СПЦ писао да га „чланови Синода приморавају да се моли са Хрватима који су прогласили за „блаженика“ Степинца, одговорног за смрт 700.000 православних Срба“ и да је „Артемије жртва завере глобалиста и паписта“ сасвим је извесно да су ове идеје сервиране највероватније из кухиње самог Виловског и тадашњег Владике Артемија, којима је Пирејски похитао да понуди помоћ давањем фиктивног пријема „у злу не требало“.

Да је успостављена комуникација Св. Арх. Синода са Епископом Пирејским ипак довела до отрежњења Митрополита Серафима у вези случаја бившег Владике Артемија и Виловског показује коначно и његово писмо упућено Патријарху Иринеју бр. прот 308 од 4. марта 2010. год. Пирејски Митрополит обавештава званично Патријарха Српског да шаље назад у СПЦ службени досије „архимандрита Симеона Виловског, клирика Свештене Митрополије Рашко-призренске, којега смо примили као наводно гоњеног због његових антиекуменистичких ставова, а на основу молбе … Епископа Рашко-призренског Г. Артемија“. Овим писмом је коначно и завршена ова необична епизода и авантуристички покушај проблематичног српског клирика да истовремено буде члан две помесне Цркве а све по „канонском благослову Епископа Артемија“.

Да ова петљавина са канонским отпустом није у потпуности „легла“ показује и чињеница да после свега овога бивши Епископ Артемије и Виловски покушавају да убеде и своје следбенике али вероватно и саме себе да је бивши протосинђел Симеон и даље званични клирик Грчке Цркве. Виловски на основу тог самоубеђења није ни прихватио оптужницу Епархијског суда, као ни пресуду Епархијског суда и Великог црквеног суда којом је осуђен на губитак свештено-монашког чина и одлучење од Цркве. Зато Виловски са пуном самоувереношћу и невиђеном дрскошћу одговара Великом Црквеном суду 25. јула 2010. год. враћајући неотворену коверту са пресудом: „Основно је канонско право да клирик не може бити суђен од (помесне) Цркве којој не припада. Знам да је мржња огромна и да је злоба бескрајна; то је данас видљиво и јасно свима, не само у Србији.“. Ово је написано очигледно са намером да се покаже да је он и даље клирик Грчке Цркве над којим, ето, СПЦ нема никакву канонску јурисдикцију и да се још једном, по ко зна који пут пласира лаж јавности у Србији.

ВИЛОВСКИ ВИСОКОМ ЦРКВЕНОМ СУДУ

Вероватно је у овом кратком одговору Великом црквеном суду СПЦ рашчињени и од цркве одлучени Дејан (Симеон) Виловски ипак несвесно изрекао једну истину у последњој реченици свог кратког писма: „Свакоме ко плива у безакоњу вероватно се не изискује велики труд да учини још једно безакоње“. Наравно, његов проблем је и био и остао што не може да схвати да се те речи односе на њега самог који је овим дрским обраћањем Великом црквеном суду СПЦ само потврдио исправност црквено-судске пресуде и указао на трагични пут којим ће само четири месеца након тога, по истој логици и са истим намерама, кренути и његов духовник – сада већ такође рашчињени Епископ Артемије.