Из Архиве ЕРП: Злоупотребе бивше епархијске управе у манастирима Црна Река, Бањска, Девич, пословање фирме "РАДЕ НЕИМАР"

ЦРНА РЕКА – ТАДАШЊИ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ И БИВШИ ИГУМАН ЦРНЕ РЕКЕ ДАЈУ ИМОВИНУ СПЦ У ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ ЗАКУП ПРИВАТНОМ ЛИЦУ И ЊЕГОВОЈ ПОРОДИЦИ

Бивши игуман манастира Црна Река, протосинђел Николај (Негојевић) потписао је у априлу 2005. год. (прот.бр.10 20.5.2005) у име манастира Црне Реке УГОВОР О ЗАКУПУ са приватним лицем, протојерејем Браниславом Перановићем. У уговору се потврђује да је Манастир Црна Река једини и искључиви власник парцеле „Старо село“ недалеко од манастира, али да закупац тј. Перановић прима ову имовину на коришћењње са својом супрогом, синовима и кћеркама (члан 2). Такође се потврђује да је Перановић са својом породицом власник стамбених објеката који су већ подигнути на манастирској земљи. Посебно треба приметити да се УГОВОР закључује „на неодређено време почев од дана 23. 04. 2005. год., а престаје да важи даном смрти последњег од чланова породичног домаћинства закупца из члана 2 овог уговора“ (члан 5). Као симболична цена закупа одређена је сума од 100 динара уз измиривање свих пореских обавеза и обавезу да по смрти својој и својих наследника Перановић поклони све непокретности на овој парцели назад манастиру Црна Река, који ће исте прогласити својим метохом. Поменути уговор је поред протосинђела Николаја потписао закупац, протојереј Бранислав Перановић и оверио потписом и печатом сам тадашњи Епископ Рашко-призренски Артемије.

УГОВОР О ЗАКУПУ МАНАСТИРСКЕ ЗЕМЉЕ ПЕРАНОВИЋУ

Овај необични документ којим се део имовине СПЦ даје на доживотно коришћење једног приватног лица и његове породице уз крајње симболичну надокнаду, представља јединствен случај у СПЦ. Бивши игуман Николај, уз, како се види, пуну подршку тадашњег Владике Артемија, односи се према имовини СПЦ као да је реч о неком приватном поседу који се може давати под вишедеценијске закупе приватницима. У епархијској архиви нема никаквог трага да је о овом питању одлучивао Епархијски управни одбор, а камоли да је обавештен Патријаршијски управни одбор. Као и у случају продаје црквене имовине у Ђаковици 2007. год, што је свакако много већи преступ, овде имамо још један пример манипулације црквеном имовином, и то једног манастира.

Важно је имати у виду да је Перановић на тој парцели и у објектима које је саградио отворио с благословом тадашњег Епископа Артемија духовно-рехабилитациони центар за лечење наркомана који је због примене неприхватљивих метода у „лечењу“ дошао под светло јавности у мају 2009. године, након што су поједини медији објавили слике и видео записе злостављања штићеника од стране самог Перановића и његових сарадника. О даљем развоју догађаја наводимо део синодског „Акта о канонској одговорности Епископа Артемија“ из маја 2010. год.

ТАДАШЊИ ЕП. АРТЕМИЈЕ СМЕЊУЈЕ, А ПОТОМ УНАПРЕЂУЈЕ ПЕРАНОВИЋА

„Након небивалог скандала и опште саблазни због премлаћивања штићеника тзв. Духовно-рехабилитационог центра Црна Река и одлуке САСинода да поменути центар у коме су примењиване нехумане и нехришћанске методе угаси, а да против његовог управника Протојереја Бранислава Перановића покрене црквено-судски поступак, Епископ Артемије је само делимично уважио синодску одлуку, али је и на своју руку преиначио тако што је свештеника Б. Перановића актом бр. 763 од 17. септембра 2009.г. унапредио. Иако у акту наводи да је о. Бранислава сменио актом. бр. 321 од 27. маја 2009.г., Епископ Артемије наводи да га, „ценећи његов вишегодишњи рад и богато искуство у раду са зависницима од дроге, а имајући у виду тежину проблема наркоманије који постоји у нашем српском народу, поставља за „саветника православном свештенству Епархије Рашко-Призренске“ за борбу против наркоманије. Епископ Артемије није против о. Бранислава није покренуо црквено-судски поступак.“

СВЕДОЧАНСТВО ИЗ МАНАСТИРА БАЊСКЕ КАКО ЈЕ ВИЛОВСКИ ПРИСВАЈАО МАНАСТИРСКИ НОВАЦ И ИМОВИНУ

Вршилац дужности, а сада званично игуман манастира Бањска код Звечана, јеромонах Данило Домазетовић, оставио је значајно сведочење у виду своје изјаве бившем претходном администратору ЕРП Епископу Атанасију (Јевтићу). У својој изјави јеромонах Данило сведочи да је од времена када је постављен на место заменика тадашњег настојатеља (Симеона Виловског) у мају 2008. год. па до смене бившег Еп. Артемија у фебруару 2010. год. није примио ниједан динар редовних примања које Миниастрство вера Србије даје монасима у Епархији Рашко-призренској, нити је ишта од тих примања, која су била намењена овом манастиру, ушло у манастирску благајну. Треба имати у виду да није реч о малим сумама новца и да очигледно ово није ни раније практиковано јер је, како је Комисија Св. Архијерејског Синода СПЦ утврдила, С. Виловски лично присвајао сва новчана средстава намењена монасима овог манастира.

СВЕДОЧАНСТВО О. ДАНИЛА ИЗ МАНАСТИРА БАЊСКЕ

Колико је сва контрола финансија манастира била у рукама једног човека, који по сведочењу о. Данила, био практично стално одсутан, показује и чињеница да сам о. Данило као заменик манастира није знао да манастир има свој жиро-рачун нити је имао увида у било какве финансије овог манастира, осим што је са муком морао заједно са братијом да изналази средства за набавку хране и основне потрепштине. Посебно је у овом смислу занимљиво сведочење о томе да је 2008. год. манастир Бањска добио новац за куповину аута за манастирске потребе. Виловски је новац искористио и купио ни мање ни више него Ауди 4 који је регистровао на манастир,а потом га сам лично користио. Реч је о колима која је после, како је истрага утврдила, отуђио и однео са собом у Грчку где се и данас највероватније налазе.

ИГУМАНИЈА МНОГОСТРАДАЛНОГ МАНАСТИРА ДЕВИЧ СВЕДОЧИ О ПРИТИСЦИМА И НЕХУМАНОМ ОДНОСУ БИВШЕГ ЕП. АРТЕМИЈА И ВИЛОВСКОГ КАО И МЕТОДИМА ФИРМЕ „РАДЕ НЕИМАР“

Манастир Девич је засигурно један од највише пострадалих манастира на Косову и Метохији. У мартовском погрому 2004. Девич је потпуно опљачкан и запаљен. Мање од месец дана након уништења манастира игуманија Анастасија са својим, већином остарелим сестрама монахињама, враћа се на згаришта и обнавља живот у манастиру живећи под шаторима и у једном контејнеру. У сведочењу које је мати Анастасија потписала 29. марта 2010. год. као своје сведочење пред Комисијом Св. Архијерејског Синода СПЦ, налази се више детаља који говоре о нехуманом односу бившег Епископа Артемија и његовог секретара Виловског према овом сестринству, као и сведочанства о методама рада фирме „Раде Неимар“, чији је директор био сада већ месецима притворени Предраг Суботички, који је осумњичен заједно са Виловским за озбиљне финансијске злоупотребе, нажалост не без знања, а вероватно и учешћа тадашњег Епископа Артемија. Мати Анастасија, на пример наводи случај када је Суботички отужђи за потребе своје, иначе приватне фирме,  25 тона цемента који су пристигли од донатора за обнову порушеног манастира.

СВЕДОЧЕЊЕ МАТИ АНАСТАСИЈЕ О АРТЕМИЈУ, ВИЛОВСКОМ И ФИРМИ „РАДЕ НЕИМАР“

Међутим, посебно болно свеедочење је о притисцима од стране Виловског и самог тадашњег Епископа Артемија који су само 6 месеци након што је манастир Девич до темеља спаљен тражили од игуманије Анастасије детаљан извештај о финансијском пословању иако су сестре у то време живеле још у контејнеру и шаторима. Док с једне стране бивши Владика и те како протествује због истраге коју, о његовом, како се види ни мало часном пословању у Епархији, спроводи Синодска комисија, без имало устезања тражи финансијске извештаје од сестара које живе на рушевинама манастира. Разлог је био у томе што су верници са свих страна почели да помажу овај манастир и што су Виловски и бивши Владика желели да та новчана средства ставе под своју контролу, посебно због тога што игуманија Анастасија није крила своје незадовољство њиховим начином тзв. обнове манастира преко фирме „Неимар“.

ФИМРА „РАДЕ НЕИМАР“  И  НАЧИНИ ОДЛИВАЊА НОВЦА У ПРИВАТНЕ ЏЕПОВЕ, СВЕ ПОД ПЛАШТОМ ПАТРИОТИЗМА

Говорећи о фирми „Раде Неимар“ која је годинама била коришћена у Епархији као фирма са монополом за све грађевинске послове треба рећи да је реч о приватној фирми регистрованој на Предрага Суботичког од које сама Епархија званично није имала никакве користи. Наравно, логично се поставља питање због чега је онда Епархија толико инсистирала да баш ова фирма, која нема ни стално запослених инжињера, ни радника ни механизације (јер је користила већином подивзођаче) обавља све послове. Управо ово је тема озбиљног кривичног поступка јер постоји потпуно основана сумња да је преко ове приватне фирме којој је Епархија без тендера обезбеђивала послове служила за одлив државних и донаторских средстава Цркви у приватне руке. Много би простора требало да се постави цела архива са потврдама и документима везаним за ову фирму, чије је затварање Св. Архијерејски Сабор на челу са Патријархом Павлом изричито тражио од тадашњег Владике у мају 2006. године. Зато ћемо поменути укратко само основне чињенице које се виде из истраге о раду ове фирме.

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ СВ. АРХ. СИНОДА ЗА ПРОВЕРАВАЊЕ ПОСЛОВАЊА ЕПАРХИЈЕР РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ИЗ 2006.Г.

Начини рада су били уходани, цена „обнове“ појединих објеката је одређивана паушално, а потом бисе посао урадио много јефтиније, док би преостали новац одлазио у непознатом правцу. Вештачења експерата Комисије за проверу пословања Епархије на више објеката установила су непостојеће грађевинске позиције али и коришћење потпуно других материјала (по правилу много мањег квалитета и цене коштања) од оних који су пријављени, што је омогућило да се често „уштеди“ прилично велика сума новца. С обзиром да се већином пословало у готовини веома је тешко у потпуности реконструисати све токове новца, али је без сумње реч о небивалој злоупотреби новчаних средстава која су издвајали порески обвезници Србије и бројни донатори у нади да ће преко тадашњег Епископа Артемија и његовог секретара ова средства бити наменски утрошена.

У настакву као илустрацију, доносимо сведочење Горана Милојевића, члана одбора Црквене општине у Лепосавићу поводом „метода“ рада фирме „Раде Неимар“. Као што се може приметити „Неимар“ и његови спонзори у Епархији (бивши Владика Артемије и С. Виловски) нису били против агнажовања Абланаца у њиховим грађевинским подухватима, а о разлозима се може само нагађати. За разлику од обнове коју је са албанским фирмама транспарентно спроводила Комисија за обнову с благословом Св. Арх. Синода и уз сталну контролу Министарства културе Србије и Завода за заштиту споменика из Београда, „обнова“ коју су водили Артемије, Виловски и „Неимар“ није била ни под чијом контролом.

Један од примера „стручног“ рада фирме „Раде неимар“ и тадашње Епархијске управе било је уништавање средњовековних зидова око манастира Бањске, што је изазвало велике протесте наших најеминентнијих стручњака за питања заштите српског наслеђа из немањићког периода. С образложењем да је реч о зидовима који су дограђивани у турском периоду, Виловски је објанио медијма да је манастир потребно ослободити ових зидова. Нажалост, уништавањем зидова багером и без археолошке заштите уништен је и знатан део средњовековног материјала, о чему су у јавности говорили Проф Марица Шупут и Војислав Кораћ (Политка, 9.3.2007).

СВЕДОЧЕЊЕ О РАДУ ФИРМЕ „НЕИМАР“ У ОПШТИНИ ЛЕПОСАВИЋ

Зато је још веће изненађење када се сазнало у којим је све пословима фирма „Раде Неимар“ била ангажована, с обзиром да је Суботички човек средњег образовања и да фирма нема ниједног инжињера запосленог у фирми. Тако у писму Министру Велимиру Илићу (14.3.2006, Ебр. 75), са којим је бивши Владика врло уско сарађивао, наводе се и врло важни послови за ТЕЛЕКОМ СРБИЈЕ, као што су постављање базних станица мобилне телефоније широм КиМ.

ПИСМО БИВШЕГ ЕП. АРТЕМИЈА ВЕЛИМИРУ ИЛИЋУ О ФИРМИ „РАДЕ НЕИМАР“

У плану рада фирме „Раде Неимар“ за 2005. годину сазнаје се да се завршавају грађевински радови на постави испланираних базних станица Бањска, Угљаре, Брезовица и Ранилуг и да се спремају нови послови, међу којима је и продаја бројева картица мобилне телефоније Србије на КИМ, преко фирме Неимар. Међутим посебно је занимљиво да је ова фирма, која нема ни минимум квалификација чак ни за обичне грађевинске радове, ангажована и у постављању оптичког кабла Рашка-Митровица. Поставља се питање који је уопште интерес Епархије био да „намешта“ овој фирми тако уносне послове, а озбиљним компанијама као што је ТЕЛЕКОМ да Предрагу Суботичком (који је од фебруара 2010. у притвору) да без тендера обавља послове противно законима Србије. Може се разумети да је постојала спремност фирми да помогну Цркви преко ових послова, али готово нико од њих није знао да Епархија званично (на основу детаљно прегледане документације) није имала ама БАШ НИКАКВЕ користи од ових послова које је „Неимар“ добијао. Наравно, да ли се и колико  новца и на које начине одливало за личне потребе бившег Владике Артемија, Виловског и Предрага Суботичког остаје да се утврди кривичном поступку.
ПЛАН РАДА ФИРМЕ „РАДЕ НЕИМАР“ ЗА 2005. ГОД.