Теодосије

Мејлинг листа

  • Српски
  • English
  • Русский

KOSOVO.NET - the previous Diocesan site

Радио КиМ

Вести са Косова и Метохије

Помоћ Косову и Метохији

Коментари читалаца: "О Косовско-метохијским дешавањима", Проф. Предраг Самарџић, проф. Светог Писма у Либертвилу САД

25. Април 2010 - 17:58
ОдштампајОдштампај

Предраг Самарџић,
Професор Светога Писма
Либертивил, Чикаго-Илиној САД

И мени је требало много времена да се одлучим да на хартију ставим нека своја размишљања поводом Црквене ситуације на Косову и Метохији.
Многе су ме ствари спутавале. Да поменем само неке.
Нисам био а нисам ни сада сигуран да поседујем довољно информација о правом, чињеничном стању у вези са поменутом црквеном ситуацијом. Стога сам се и решио да размишљам и анализирам само оне информациjе које су свима и одавно познате и које се, углавном, не демантују као такве али се о њима често опречно размишља, расправља.
Друго што ме је задржавало да се огласим јесте осећање да косовскометохијској актуелној ситуацији претходи један дуг период неуравнотеженог обликовања српске богословске мисли, што се рефлектује на садашње стање. А то захтева подробнију студију. Уместо студије, напоменуо бих следеће.


1. Начелно, богословска мисао на нашем духовно-црквеном простору од Турака донедавно је углавном била у застоју, а и онда када је показивала неки ”динамизам” или активизам то је избијало из матрице протестантизма, секуларизма, схоластике и томе подобног.
Међутим, при овако суморној општој ситуацији, ми смо увек имали неког богослова у самом врху свеправославља. Такав је био Св. Николај Жичко-Охридски, такав је био Св. Јустин Ћелијски, такав је данас Епископ Атанасије (Јевтић). И такви су данас, Богу хвала, и други, до сада на нашој сцени небивали, богослови чија имена не морамо наводити. И сада, због начелно још увек учмалог стања, ови угледни богослови немају контекст за богословствовање пуним замахом. Зато, када, рецимо, епископ Игњатије говори о епископоцентричности православне еклисиологије, многи га, услед недовољно развијеног теолошког контекста, не разумеју а многи опет наопако схватају, доводећи ту епископоцентричност у везу са папизмом, понекад додуше “оправослављеним”.
Епископ Атанасије пак је већ дуго на богословској “сцени”, и он је својом љубављу за Цркву и богословље сам обликовао довољно јасан контекст, да свако неразумевање и неприхватање богословствовања еп. Атанасија јасно произилази из неких других побуда. Једна од тих побуда, која је озбиљно искушење и духовна прелест, јесте брзо и олако ускакање “у спорење и дискусију” са “Тасом” од стране разних ”сјемеништараца” и углавном богословљу приучених лаика, који сматрају да ће на “теолошкој“ тежини добити својим несувислим и скоројевићским критикама и нападима.
Разуме се, када се поменути ”сјемеништарци” и приучени лаици убаце у спор са “Тасом”, да га не могу пратити. Чињеница је да је еп. Атанасије, као богослов далеко изнад њих одмакао и уместо да га, као таквог поздравимо и да смо на њега поносни (попут целог православног и иног света који га поштује), ми, немајући довољно изграђену и дорађену личност хришћанина православца, а често, на жалост, ни довољно тога што се зове уљудности, ни civility-културе, покушавамо да га сведемо у наш полусвет а не ретко и у сама ”преисподњаја” (доње области земље). Толико за сада и овде о томе.
Треба напоменути да писати о савременим споровима у Цркви подразумева способност да се спорови сагледају у контексту и утицају промена у друштву које су ”провејале” и црквену заједницу. Овде имам у виду пре свега небивали приступ информацијама и дезинформацијама али и ширење истих, затим политички плурализам (који је код нас још увек углавном партијски плурализам) и тржишна економија. И ове новине у друштву и на свој начин и у Цркви знатно су ”успориле” моја јавна размишљања о конкретној црквеној ситуацији.
Тако, испуштајући много, реших се да не пропустим све, па да ипак нешто мало напишем.
2. Да почнем с освртом на писмо подршке владици Артемију, кроз коју (подршку) избијају таква вређања, букања, па онда мало финије ствари, цепање докумената, односно ”пеглање”. Све се ово некако ставља у исту раван са молитвеним шапатом Богу (чиста ”исихиа”, нема шта). После, ваљда из те дубоке (а брзо стечене исихије) почиње, улогу предузима самопрокламовани “изоштрени јеванђелски вид”, који се представља као неспорна супериорност над Телом Цркве... Онда долази жал за слабим публицитетом ове солидарности (са владиком Артемијем његових монаха) а “све због страха и неизвесности у читавој овој ситуацији”, на шта се жали се монах, аутор писма подршке.
Какав и због чега страх? Где сте ви људи, јесте ли ви на берзи? Па ви нисте у ситуацији – док год сте монаси – да нешто изгубите, нити да се бојите било дрхтањем или чиме другим, шта год да значи ова ваша болећива конструкција.
Верни народ сматра и верује, и увек је кроз историју веровао, да сте ви ту да кроз подвиг урањате у тајне Божије Тишине. Исихија. И на том путу, будући у Телу Цркве, идентификујете се са Главом Тела –Христом. Разуме се да је старац, духовник, ава итд. да вам у томе припомогне.
Али, каква је то дрскост и уцена у изјави:
“Ако Владику не врате на његову катедру уследиће нова сеоба Срба са простора наше епархије, а ту превасходно мислим на наше монаштво, које ће кренути за својим пастиром...”
Какав искорак у пустош (”в пустују”)!
А шта, рецимо, ако вашега пастира преместе на Београдско-карловачку катедру, било у својству српског патријарха, или као епископа једне од београдских епархија, Хоћете ли и тада напустити Косово и Метохију и и кренути за њим пут престонице?! Која је и где је ваша конкретна, локална Црква? Страшно је да овде остављате простора и за питање ко је Глава ваше цркве.
У истом параграфу аутор писма “не желеће никога осудити ограђује се од ћутања братства на (поводом) страшних безакоња која чини Еп. Администратор” (каква само благочестива конструкција једног молчалника-исихасте!).
Па онда опет жал због одсуства непоколебиве подршке свом духовном оцу од тих истих братстава. И осуде (од њих) осуде злочина од старне наметнуте управе...
Онда, смели аутор као да осећа да му нестаје тла под ногама и брзо затвара даље могућности за питања, разговор, сумњу итд. затвара своју јектенију (литанију) библијским стихом: ”Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја”.
Крајње неумесмо и депласирано позивање на Псалме. Јер, док у горњим речима псалмопевац охрабрује народ Божији наспрам паганских искушења, монах користи дотични стих да своје избранике (остале монахе који нису пројавили толико дрскости и непромишљености) охрабри у непослушности Мајци Цркви. Или су Св. Арх. Синод и Св. Арх. Сабор можда за њега пагани или нешто још горе? Прелест је (не схватљиво је) идентификовати се са кротком душом која жели спасење у Цркви и бојати се израза и епитета које користи “Администратор”, антицрквеност, раскол парасинагога, секта итд.
Шта кротка душа жељна спасења у Цркви има са горњим епитетима? Међутим, пошто та ”кротка душа” и није баш тако кротка, онда, онда се открива да је њено место на распону између страха-револуције и раскола или нешто тако.
Аутор пред крај писма изражава и неки оптимизам, јер како рече, ”хвала Богу да наша црква не функционише папистичко-апсолутистички”.
Међутим, вама је у исто време толико потребно да ту осу, осовину или мост (папски, понтус) макар наслоните на тело наше Цркве и онда се шеткате тријумфално у троуглу најправославније Цркве Косовско Метохијске која се граничи са неколико епархија (помесних Цркава) у склопу СП Цркве, односно под окриљем Сабора СП Цркве. Додуше, за аутора и његове саборце није увек јасно да ли је овај Сабор на земљи, са седиштем у Београду или можда неки небески (адреса, рецимо, небеска Србија) или је то неки имагинарни, рецимо гностички сабор.
3. У низу ових и сличних недоумица, имам у виду посебно одговор другог монаха, игумана Светих Архангела, Епископу Атанасију као изасланику св. Арх. Синода и Мјестобљуститељу (Администратору) локалне епископије, па онда изасланику и Сабора и Патријарха (а знам да би поједини ове црквене стварности: Сабор, Изасланик, Администратор, раздвајали до непознаница). Одговор Игуманов у лице Епископа Администратора-Локалног Епископа како је њихова верност апсолутна Св. Синоди и Св. Сабору.
Ком, Синоду? Ком Сабору? Небеском? Гностичком?
Ево му најпростије прилике да ту неупитну, безрезервну оданост минимално изрази, покаже на конкретном делу, конкретном месту и времену, да искључи сваку могућност гностичких искушења..
Дакле, in medias res. Не постоји никаква послушност, ни оданост уколико она искључује конкретног епископа тог истог Синода и Сабора. Разуме се да ви искључујете и многе друге, не само “Администратора” – а при свему сте, наводно, одани и послушни његовом, Администраторовом Синоду и Сабору, који би требало да буду и ваши. Да се у нечему помало и сагласимо, али не и апсолутно. Наиме, и ја бих неке, неколицину, искључио када би имао ту могућност, при свему настојећи да конкретно и делатно будем одан и послушан Пуноћи Цркве изражене кроз Сабор, Синод. Али, господо и браћо, такве ингеренције не припадају ни мени ни вама.
Ваша “забелешка” о предстојећем Васкрсу је једна смушеност, завезаност у чворове ... комплетан духовни кркљанац.
4. У склопу ове силне пасторално-епистоларне литературе, ту је и неко ”Посланије верног народа”. ”Верни народ”, мада није баш јасно које Цркве. Ето, они почињу њихову посланицу са крајњом забринутошћу, а забринутост је ту јер се међу њима обрео један епископ. Епископ, који је за њих неки пензионер, ”администратор”, али изнад свега и пре свега неко ко је за њих “несрећни и смутоносни човек”. Каква перцепција , каква дијагноза верног народа!
Па онда згражање (пошто посла имају са несрећним и смутоносним човеком) над његовом наводном изјавом како ”каноне треба обесити мачку о реп”. Хајде да и то размотримо. Пре свега, познато је да Владика Атанасије никада није рекао тако нешто везано за свете и свештене каноне које је са љубављу, пажњом и поштовањем превео и објавио. Напротив, рекао је да ”неке чланове Устава СПЦ треба окачити мачку о реп”. Међутим, од свега овога важнији је принцип, који Владика сјајно зна и, управо својим знањем и ауторитетом а изнад свега оданошћу Живом Телу Цркве, успева да га благословено примењује. Дакле, принцип произилази из Христовог-јеванђелског става да увек живот има предност над формалним испуњењем (и оним најревноснијим) закона, чак и онда када спасавање живота формално нарушава заповест, канон, суботу.
Односно, у ”међуканонским споровима”, можемо доћи у ситуацију да се треба уздржати од посезања за канонима. То су оне ситуације када позивање на каноне постаје деструктивно, односно мање залечује, мање исцељује а више рану отвара. У овом контексту довољно се сетити нашег црквеног раскола на простору Америке и шире, када су браћа из оба табора једни друге засипали канонском паљбом. Није требало дуго времена да прође да би се показало како искључиво позивање или заклањање за канонски поредак на терену постаје деструктивно. Тада треба стати са канонима. Не значи омаловажавати их, дискредитовати их, негирати их, него једноставно застати и дати преимућство животном пулсу, билу на конкретном телу где се појавила проблематика, раскол.
Еп. Атанасије је први позвао Србе дијаспоре да ”охладе” са међусобном канонском паљбом, јер свако даље позивање на каноне чини целу ситуацију још бременитијом, тежом. Лично сам сведок да је овај став еп. Атанасија био преокрет у конструктивном правцу, у правцу узајамног помирења и разумевања завађених и подељених Православних Срба, деце Светосавске Цркве. Они који овај приступ не схватају, они који су жртве ”канономаније”, можда је једини начин да схвате да понекада треба и да застану са канонском тирадом и канонском идолатријом, да им се каже, рецимо, како у тој ситуацији ”правила треба обесити мачку о реп”. Ако би то схватили, ту слободу и органски приступ самом животу, колико год он у конкретној прилици или ситуацији био неканонски оптерећен, они би тада уместо да неки канонски зборник обесе мачку о реп, ослободили се канономаније и, макар за кратко, застали да се гађају канонима.
5. Крајње је вулгарно проглашавати неистинитим свеукупно делање на Косову и Метохији Епископа Атанасија, што очито има и шире импликације. А онда, онако “трезвено и одговорно”, питате цео Св. Арх. Сабор како стадоше иза таквих неистина!
Дакле, за вас дефинитивно Св. Арх.Сабор Православне Цркве у Српским земљама не постоји, осим неки виртуелни, гностички или парасинагогални сабор, скројен по вашим мерилима.
Ово тим пре, што већ у наредној реченици ваше посланице, после горњих смелих и “трезвених питања”, питате додатно и ауторитативно, очито крајње забринути. Питате Сабор, зар сте његову истину усвојили као своју истину. Овде, у овој и овакој релацији, за вас засигурно нема никаквог Св. Арх. Сабора, зар не! Постоје неке навијачке екипе или нешто тако. Уствари, ви се све време представљате и понашате као неки партнери Српске Цркве.
Зашто вас тако узнемирава израз ”парасинагога”, који ето, по вама, јесте из канона св. Василија али није из Св. Писма. Мада постоји и у Св. Писму, у Јовановом Откровењу, али зар вам све то није помало иди ми доћи ми или...
Или једноставно, ”обесите то мачку о реп”. То што је, ето, из правила, канона Св. Василија али, забога, није из Св. Писма.
За вас Епископ Атанасије граби туђе епархије, и то заиста толико говори о вама а не најмање о њему. Вама је као непознато да је реч о епископу који је био на неколико епархија – сваки пут у послушности Сабору – где му је у више прилика и сам живот био у опасности, а пре тога и више година, посебно оних година када је боравио у Српској престолници. И тобож није вам познато да је реч о епископу који, служећи на неколико епархија, ништа за себе није узео или створио, да би се, најзад, са најчаснијом репутацијом, добровољно повукао у пезију. И сада, када га Црква позива да помогне у нереду на једном њеном подручју, ви то називате грабљење туђих епархија. Простаклук преисподњи. Владика обилази таква места у епархији за коју ви кажете да ју је приграбио, да сваког тренутка може главу да изгуби од шиптарске руке, што је вама добро познато, као што је то познато и вашем великом духовнику који је избегавао да иде у те крајеве (што му лично не замерам). И ето, док Шиптари некако и из неке, њима познате, рачунице, још мирују, дотле ви, верни народ, засипате из свих оружја. Васељенски, Свеправославно, нема шта.
Епископ Атанасије се очито не боји, ни шиптарског зулума ни парасинагоге. Зато би било и најприкладније да он и остане на тој епархији, зато, дакле, што је “за себе и на себе приграбио” и онај део посла који нико други на себе не би предузео. (Овим не желим да прејудицирам исход случаја еп. Артемија).
Каква је то тако страшна дилема код вас између два текста: Свети Синод и Патријарх с једне стране и Свети Синод, као с друге старне. ”Разлика” је, наводно, ни мање ни више него синодски фалисификат, констатујете ви.
Питање за вас: Па зар није Патријарх члан (председавајући) Синода? О каквом фалисификату је реч.
Да се можда у вашој недоумици не крије римокатолички менталитет чија сте жртва, а против кога се формално борите. Као да нешто није дозрело код вас. Ви као да сте схватили и схватате да је Патријарх нешто више од и изнад Синода, па онда, по истој логици или шеми (а било би благословено да је по трезвености) више и од Св. Арх. Сабора, дакле, папа, али ово је “наш, ваш православни” а оно је онај њихов јеретички, римски папак.
Шта вам значи она дрскост и надменост (а ви би вероватно и да то буде: жељни гласа и истине од наше Цркве): “Зашто нас Сабор није обавестио о поновном хиротонисању еп. Атанасија”? Интересантно је да епископа Атанасија називате епископом једино овде и овај пут, у осталим вашим текстовима он је константно администратор или пензионер, најчешће и без личног имена. Што овим питањем Св. Арх. Сабору јасно поручујете да у епископу Атанасију не видите и не признајете епископа а приори, ви показујете како сте немоћни да видите и
прихватите епископа у склопу Тела Цркве где нема места ни за администрирање, нити они који су удови тог Тела одлазе у пензију…
Јесте ли ви пословни партнери Св. Арх. Сабора или се ви свесно и намерно изругујете епископском служењу и достојанству?
При чему се опет поломисте приводећи св. каноне да утемељите своје “благочешће”. О чему се овде ради? С ким то Црква има посла?
После овога и не изненађује тако надмени однос према о. Шмеману, о. Стаматису, Еп. Јовану Зизијуласу, кога још називате морално посрнулим.
И сами знате да није тачна ваша тврдња да еп. Атанасије путује у пратњи КФОР-ових заштитних механизама. Њихову заштиту је и писмено одбио. А вама, очито треба њихова заштита њему, како би објаснили, да, ето, због тога може да стигне и тамо где се раније није стизало.
6. Какво је то изазивачко општење са Пуноћом Цркве, где се и којим се, наводно, изражава верност, љубав према јединству Светосавске Парвославне Цркве? Какав је то речник “Подржавам ставове братије оба горе поменута манастира (ман. Св. Архангела и Црноречки ман.) и не прихватам одлуку Синода о смени владике Артемија јер је сматрам неуставном и неканонском”! Где овај речник и динамика у сазвежђу монашког опита и искуства могу да се сместе?
После оваког “срцескрушеног” гласног размишљања, Протосинђел говори о неком молитвеном помињању. Па онда би да помиње по својој савести и канонском трезвеноумљу еп. Артемија а не еп. Атанасија.
Тешко је знати шта Добри Бог о овом “савесно-канонском трезвеноумљу” и молитвеном усердију мисли, пошто Бог највише ћути. Да ли извесни монаси-немонаси, управо због тога, толико гласно говоре, пишу и протествују? Толико говоре у име Бога који ћути, да се тај говор често и неометано, управо, као овом приликом, усмери и мимо Бога, односно против Бога.
Лично сматрам да је Протосинђел изградио такве “молитвене” претпоставке да нема сврхе ни потребе да помиње ни једног од две поменуте Владике.
Још поузданије сматрам да ни поменути епископи због тога (што их не помињеш) не требају да те позивају на неку одговорност.
Укоревате епископа Атанасија (ту су сада силне поштапалице, стимулуси, типа авај, где ће му душа итд.) који бди над литургијским поретком, како, ето Страсне седмице вас укорева, “кажњава”, па вам не дозвољава служење Васкршње литургије (и све литургије Старсне седмице), а ви му, онако ”монашки”, одговарате током исте Страсне седмице неизрецивом надменошћу и охолошћу, чиме само потврђујете његово мишљење о неким од вас да сте монаси-немонаси.
Вама је важнија оданост чисто политичког, партијског и идеолошког типа, вашем дојучерашњем, а данас помереном, привремено-разрешеном епархијских дужности, епископу, него један природан литургички ритам у литургијској заједници са епархијским архијерејем и Православном икуменом, са и преко епископа кога вам ”привремено” додели Пуноћа Цркве, којој сте ви, како рекосте безрезервно одани. Где је та Црква ? Ако није ту уз и са епископом кога вам је доделила Пуноћа Цркве у Српским земљама?! Не саблажњавајте нас више ви који сте наследници оних који су кроз сву историју Цркве најаутентичније и најинтегралније сведочили стварност Цркве Христове овде на земљи у свим њеним успонима и кенозама! Оваквим својим понашањем наводите нас да мислимо како је Црква за вас нека виртуелна стварност или нека гностичка интелектуално спиритуална (не духовна) вежбаоница.
Какво је то слепо заклањање за Догматику оца Јустина и паушална осуда митрополита Јоавна Зизијуласа? Није догма Догматика оца Јустина, него је догма његова светост, његова Личност која се неизбрисиво уткала у Тело Цркве. Догма је његов Парвославни итос који је носио и сведочио својим животом тако интегрално да се у њему препознала Православна васељена, због тога је тај итос жив и присутан и по његовом уснућу, због тога је он Свети човек. а не његова књига или књиге, које су без сумње добре, вредне и корисне и душеназидатељне.
7. Шта то значи да је исконски верник преварен и остављен суспензијом еп. Артемија (а ово вам је закључак и извод по, како кажете, рекапитулацији последњих догађаја)?
Опет брзоплето и без и најмање смирења (а онда се зна ко је добитник, поготово када су монаси у питању) стварате простор да се закључи како пре еп. Артемија није било исконских верника и да су исконски верници они који верују у еп. Артемија , односно у неког ранијег, мало исконскијег али опет и само еп. Артемија. Овде поново оправдавате дијагнозу еп. Атанасија да је у присуству неких од вас тешко дисати. Настаје неко духовно гушење.
Какав је то онда, опет, раскорак између вас, духовне деце еп. Артемија када он прихвата одлуке Св. Арх. Синода и Сабора, а ви не. Односно какав је то раскорак између њега и вас када он прихвата одлуке Св. Арх. Синода и С. Арх. Сабора а вама препоручује да се управљате ”према савести”.
У пракси се показује да ваш духовник или не познаје довољно вашу савест у чијем формирању је имао значајан допринос или да је његов позив на савест лозинка за немир. (Да не помињем ваш ”раскорак” са мноштвом монаштва Косовско-метохијског и другог…).
Да ли отуда и извршење синодских и саборских одлука третирате као пуч, десант! Каква терминологија и резоновање, на чему би вам и Фидел Кастро позавидео. О чему се овде ради? Изрази и терминологија, а очито и стање духа и савести, који више наговештавају никарагванску револуцију или нешто из тог репертоара.
Отуда и братско писмо еп. Атанасија еп. Артемију називате више клеветничким него братски. Какав је то дух међу нама, где је ту минимум трезвеноумља , где је ту монашки интегритет где нема простора, на који би се могле закачити и залепити клевете и тамо и где их има?
Врло неспретно призивате, а у контексту покушаја да омаловажите еп. Атанасија, саборску одлуку да се Света Литургија служи ”по вековима установљеној пракси” у СПЦркви до даљњег. Успут, и та одлука је од Вас и таквих као ви схваћена као нека ”догма” а што иде против саме природе Литургије. Али то је друга тематика, а овде хоћу да укажем на вашу недоследност по, од вас, догматизованим саборским одлукама које не само да не поштујете када се односе на еп. Артемија него их извргавате руглу и презиру.
8. Сада да видимо укратко на којим основама и у којим перспективама делује еп. Атанасије. Пре тога треба приметити неколико ствари. Прво, мало ко, скоро нико од заступника позиције монаха-немонаха Косовскометохијских, као их назива еп. Атанасије не оглашава се на конкретне примедбе из његовог братског писма еп. Артемију, где се и из кога се најјасније види у којим областима треба тражити проблем. Ја ствари не прејудицирам, па кажем тражити проблем, ако он постоји. Изгледа да постоји.
Онамо где еп. Атанасије усмерава све, изузев једног елемента који је криминалне природе (новчане малверзације), све је из вековног арсенала монашких подвига, искушења и падова, на што епископ Атанасије покушава да усмери енергију и концентрацију поменутих монаха и братстава. Дакле, ту нема ништа посебно ни чудно- класика. Оно што је посебно и чудно, то су реакције (до краја немонашке, непознате монашком искуству и ни најмање утемељене у монашки итос), што епископу Атанасију даје додатног разлога да дотичну братију назива монаси-немонаси. Интересантно је, исто тако, да су скоро исте реакције и огромне већана коментатора (све говори да су већина њих присталице монаха којима се обраћа епископ Атанасије), изузев неколицине која је ту у својству ”ложача”. За очекивати је да монашка трезвеност то јасно разлучи. Дакле, како монаси, тако и већина коментатора на монашка посланија, одговара на Епископове примедбе са неког јуридичко-идеолошког аспекта, припомажући ефективност својих реакција (забринутости и идеологије) свим и свачим, чега се пре досете (изглед лица, величина стомака, новотарци, екуменисти итд.). Још кад би било понешто и да се из УДБА добави, како би то тек тада било ефикасно. Додуше, има немало удбашке логике и методологије у њиховим писањима и коментарисањима).
Интересантно је да и епископ Артемије у одговору на дотично братско писмо користи се, монаштву и Цркви страним речником. Какав је то речник, који следи после театралног зајављивања “Ја ћу по канонима а ви како вас савест учи”, па наставља како је ово што се са њим ради “линч”. “Немамо могућност да јавно кажемо своју истину, као да се жели да ме поједе мрак”, “терају ме у раскол”, а он, замислите, епископ па неће у раскол. Најзад, рецимо, да је то све тако, а није. Остаје изненађење и питање: какав је ово језик? Ово није језик Цркве, поготову када се ово стави у паралелу са оним што и како пише еп. Атанасије. У духу којих канона су ови мучни изливи у духу које и из које киноније?
Епископ Атанасије у свом писму говори, пре свега о основи, подлози и узрочнику многих искушења сваког хришћанина и посебно монаха. Та подлога и основа и узрочник је један тоталитарни менталитет, који епископ Атанасије назива папски менталитет, који хвата маха међу клирицима те да они тај менталитет преносе на друге (ти други нису ретко духовна чада). Без духовне слободе и хришћанске разборитости ово искушење се најчешће прихвата и представља као пуноћа, као интегритет. То разлучити без духовне слободе је једноставно
немогуће. Епископ Атанасије у свом писму управо настоји на овом ”состојанију духа”, на овом типу егзистенције, начину битисања који не гуши, не збија у неизвестан а ризичан набој, него буди најплеменитија осећања код слободне личности као и код оних са којима општи и који су у његовој близини. Епископ нас призива и напомиње нам да смо скупо плаћени, али зато и најбогатије обдарени –слободом у Духу Слободе.
9. У јеванђелском духу а за стварне садашње наше потребе епископ Атанасије говори о искушењу, опет, за сваког хришћанина, а пре свега за монаха, зидања наше личности, заједнице, Цркве, на песку уместо на камену вере.
- Епископ говори о култу личности међу онима који су се себе одрекли, међу онима који су се увек мерили наспрам висине Христове (трезвеноумље) па су, зато и с правом себе сматрали и доживљавали као најгрешније, свегрешне , а због чега их је Христос увек прихватао као своје, себи најближе, зато што су били свесни колико су од њега Савршеног Богочовека далеко, колики год да су подвижници...
Епископ Атанасије говори о духовном гушењу међу онима који су познати као највећи освајачи слободе у историји рода људског. Па зар ће се монаси отпаднички понети према ономе ко им на ово, свима нама познато, искушење и туробно состојаније духа указује.
- Епископ Атанасије говори о неосетном и тешко приметном (и ту и јесте искушење), претакању предањског подвижништва у “слатку” језуитску демагогију.
- Епископ говори о искушењу за православно духовништво да прихвати и не разлучи своје предањске подвиге од вехабизма и гуризма, говори о искушењу да се експлоатише савест под видом духовног руководства. Није ли ово нешто што сваки духовник, старац треба да напомиње својој духовној .
- Епископ Атанасије говори о паду критеријума међу клирицима што доводи до поремећаја и дискредитовања вредности често стављајући духовништво изнад епископства, о подвајању епископа-свештенолитурга духовнику-духовништву.
- Епископ Атанасије говори о искушењу међу монасима у виду издвајања јединке до индивидуализације на уштрб личности и сабора.
- Владика индиректно додатно говори о духовној и душевној оптерећености и блокади која се представља кроз апсолутну послушност и апсолутно подвођење сваког покрета под “како је благословено, како је прописано”, као да је судбински, фатумски за монаха све унапред предвиђено, зацртано и решено.
- Владика говори о једином потребном –духовној слободи, па каже оно што сви знамо и доживљавамо, да тога нема и не може бити онамо где је ропски дух, укоченост,збуњеност, нерасуђивање, и скоро парализа.
- Владика Атанасије говори Павловски о пуноћи живота у Закону Духа Светог који нас чини интегралним личностима и целовитом заједницом, који нас учи и просвећује да живимо типом живота где се не остављају никакве пукотине психолошке, психотичне па следствено ни простор за могуће манипулације...
- Владика позива на стојање у Слободи Духа Светог, као свагда и свугде највећом одговорношћу пред Богом и људима.
- Владика говори о опасности секташког менталитета у клиру , менталитета који се озваничава на вишим јерархијским и црквеним инстанцама. На жалост, ово је толико очевидно и вековима присутно да је још жалосније што се некима мора на то конкретно и поново указати.
- Владика Атанасије говори о монашком итосу међу извесним монасима, који не види утемељеним у итосу који су у Тело Цркве заложили св. Василије Велики, Св. Сава , Светогорско Предање.
10. Шта је овде спорно? И зар на овом итосу не треба пропитивати, свагда и свако монаштво. Па зар се то не разуме само по себи? И међутим, то неке (монахе-немонахе ) вређа. О чему се овде ради ? Овоме може да послужи као паралеала, уверење и став да је Црква заједница верујућих у Духу Светоме. Нико верујући ово неће спорити, посебно то неће учинити монаси. Ова заједница своју аутентичност увек и свугде пропитује и проверава, управо, самим присуством Духа Св. Ако Духа Светога у њој нема то наша констатација (веровање, исповедање етц.,) не вреди ништа, односно то је пут у магију...
Владика говори о депресивним и надменим монасима. Шта је овде чудно и спорно? Па зар ово искушење не прати сваког верника? Озбиљни монаси пак увек код себе и при себи виде и носе ово искушење; то је класика из духовног репертоара монаштва, с тим што је и класика да овим искушењима нико није тако успешно одолевао као сами монаси.
Сматрам да монаси и верујући хришћани требају да су најискреније захвални епископу Атанасију на овако трезвеном размишљању расуђивању и поукама. Све што је епископ рекао о монасима није ништа друго до резиме Отачника, бисер Житија Светих, синопсис Добротољубља. А то је увек и био онај простор (мерос) у коме монаси јесу, крећу се и живе. Отуда изненађује да многи монаси као и свештенство и верујући народ у епископовом писму не виде духовно поученије у правцу надзиђивања Тела Цркве у коме, у којој се спасавамо.
Епископ Атанасије је проговорио језиком Цркве о Цркви са оног места (Косова ) одакле смо ми , наша Црква и позвана да каже Праву реч, Реч која је живот, живот вечни. Зато ово епископово писмо и његово служење на Косову исходи из Косова и Косовске стварности, као срца наше свеколике стварности. Зато ово служење и делатност наше Цркве на Косову има шире свецрквено и свеправославно значење и импликације.
Црква на Косову и Метохији или једноставно Наша Црква је ушла у један благословен процес који ће бити овенчан благословом целе наше Цркве а и шире.
Црква се сабира у Своме Телу (“враћа се Себи”). Многи који су повели и завели своју цркву у Цркви Христовој, неприхватљиве сфере, већ сада стварају логистику и предузимају све мере како овај процес не би досегао и до њих, до њихове цркве.
Отуда и сврставање за Атанасија или за Артемија. Што суштински, уопште и није тема, нити Црква може тако поставити тематику када је у питању црквена ситуација на Косову или шире у нашој Помесној Цркви.
Али, ови “забринути” а уствари угрожени елементи су тематику, управо тако-наопако поставили. И види чуда, сви су листом за Артемија. Зашто? Зато да зачети процес на Косову не би досегао и до њих. Сви они, пре свега свештеници, и првенствено у Америци а и шире који су “за Артемија” не би га ни за живу главу прихватили за свог епископа. Мудром је доста.