Молитвено подсећање на свештеномученика Стефана Пурића (1964-1999)

19. Јул 2019 - 21:30
ОдштампајОдштампај

П О Д С Е Ћ А Њ Е

Јеромонах Стефан Пурић 1964 – 1999

 
Тог 19. јула 1999. године на празник Св. Сисоја великог, отац Стефан је, видећи да хране у манастиру има мало да нахране народ који се ту склонио од најезде екстремиста ОВК, не јављајући се никоме узео колица и полако гурајући их изашао из манастира. Једна од монахиња је приметила да га нема и питала, где је отац Стефан, рекли су да је управо отишао у набавку са Вујадином Вујовићем, наставником који је са осталим Србима уточиште нашао у манастиру. Отац Стефан је отишао верујући да се ништа лоше не може десити, као Јагње Божије, мирно, да би нахранио ближње своје. 
 
Отац Стефан и наставник Вујадин се нису вратили, а не знамо да ли су стигли у продавницу. Код прве куће десно од манастира, поред пута за село нађена су само преврнута колица, као једини траг да су туда пешке кренули. Да ли је ту у шуми била ОВК заседа или се нешто друго десило не знамо. Отац Стефан је нестао и његово тело, као и осталих Срба несталих и убијених тада у Клини и Истоку нису никада пронађени. 
 
Свештеномучениче оче Стефане моли Бога за нас грешне!
 

------------------------

Мучки убијени српски монаси

Јединство http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-29-12-16-15/5607-2017-06-26-12-29-22

Осамнаест је година прошло од јуна месеца те страшне 1999. године.  За српски народ на Косову и Метохији тај јун је био месец страдања, сеоба, останака и одлазака, нестанака и смрти. По потписивању Кумановског споразума, завладао је хаос, метеж... а са југословенском војском и полицијом, која се, по неким  тачкама споразума, морала повући са територије јужне српске покрајине, Косова и Метохије, у страху од шиптарских терориста, повлачио се и српски народ, или боље рећи, бежао од зла и смрти. И они који су отишли, и они који су остали, памтиће те дане, јер су свакоме  исписали по део  животне приче.    
 
 Са народом српским, страдања је претрпела и Српска православна црква, њене светиње, свештеници, монаси, владике. Тих дана, док је на једној страни народ одлазио, и светиње гореле, без трага су нестала и два монаха. Један од њих отац Харитон (Лукић) у Призрену, а други отац Стефан (Пурић) у Будисавцима код Истока.    
 
СУРОВЕ ПРИЧЕ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ
 
Последњих дана и сати проведених са оцем Харитоном, монахом манастира Свети Архангели код Призрена, сећа се тадашњи игуман архангелски, архимандрит Стефан (Миленковић).  И после осамнаест година, детаље те сурове приче из Призрена, отац Стефан не заборавља, и подсећањем на тај догађај, покушава да отме од заборава не само оца Харитона, већ и остале новомученике косовско-метохијске. -Тог дана, 15. јуна, после одслужене литургије у манастиру Светих Архангела,  негде  између осам и девет, кренули смо до Епископије у Призрену - сећа се отац Стефан, сада игуман манастира Свети Врачи у Зочишту. Као и претходна три дана, пролазили смо кроз гужву у центру Призрена, код хотела Теранда. Неким чудом Шиптари су се размицали да прођемо, иако смо знали да су на почетку разбили кола оцу Зорану, секретару владикином, кад су видели да је свештеник. Нас су, једноставно, пуштали да прођемо,а свуд около је владао хаос. Гледали смо својим очима како је тзв. ОВК или УЋК, на немачким тенковима дошла у Призрен. Улице су биле пуне Шиптара, као да су из земље никли. Да је падала киша, не би могла од њих на земљу да падне. Наш ауто је возио отац Харитон, и занимљиво је, колико је он био спреман за нешто, јер је тих дана, мени, а и владики рекао: ,, Ја са Косова не одлазим, ни жив ни мртав. Ми нисмо ништа криви, никоме ништа нисмо урадили, ово су наше светиње, и немамо се чега плашити!“  Прошли смо колима, као и обично, поред Бистрице и Богословије, наставили  кроз Шадрван и ушли на главна врата у порту цркве Светог Ђорђа. Ауто смо паркирали  код мале цркве Светог Ђорђа, и како смо изашли, са прозора је отац Василије, који је био кувар тадашњем владики,  довикнуо оцу Харитону: ,, Куме (звао га је куме, јер су се заједно монашили), Светлана Мишкова (једна од парохијанки) је спремила питу за владику, па је звала, ако можеш да идеш да донесеш!“ Отац Харитон, послушан, као и увек што је био, сео је у ауто и отишао. Отац Антоније, који је с друге стране манастирским колима наишао, викао је оцу Василију,, Где га шаљеш, УЋК је свуда, киднаповаће га!“.  Нисмо на то помишљали, јер смо већ пролазили кроз град, а по граду је још увек било доста Срба. Нисмо веровали да ће се тако нешто десити, иако смо својим очима гледали како су срушили кип цара Душана, како су га вукли, а по граду се чуло и ломљење стакла... Речи оца Антонија, нас забринуше, поготово што се ни после петнаестак минута, колико је обично требало до Баждаране, где су Светлана и Мишко живели и назад, отац Харитон није појавио. Посебно се отац Василије, узнемирио, јер је осећао кривицу што га је послао. Назвао је Светлану телефоном, и од ње сазнао да отац Харитон до њих није дошао, већ да по кућама униформисани УЋКовци слупљају оружје.  Ништа нисмо могли предузети, и нисмо ништа знали шта је са њим, све док, нешто касније, у Епископију нису дошли припадници немачког КФОРа. Са генералом, којем је на униформи писало име ,,Фонкоф“ дошао је и преводиоц којем је, бар по натпису на униформи, име било,, Теут“. Са њима је закључен уговор да чувају Богословију, Епископију, Архангеле. Тада смо сазнали да је немачки новинар био очевидац киднаповања једног српског монаха, код Дома ЈНА у Призрену.  По сведочењу тог новинара, који је све забележио и фотоапаратом, УЋК војници су зауставили возило оца Харитона, извели га из њега,  а после легитимисања, угурали на задње седиште нашег возила, они сели напред и одвезли се у непознатом правцу.        
 
Ни тога дана, а ни наредних дана, по сведочењу оца Стефана, других вести о оцу Харитону није било. Народ је сутрадан, у пет аутобуса, које је са врањске стране довео владика Атанасије, бежао из хаоса који је у Призрену владао.   Неколико хиљада Срба је већ 13. јуна отишло са градоначелником, а остали уплашени су улазили у аутобусе, носећи само по нешто најнеопходније, док су их Шиптари псовали, пљували, вређали...  Пристизале су вести о новим отмицама, убиствима. По сазнању оца Стефана, само у том дану кад је отац Харитон киднапован, нестало је из Призрена још  једанаест Срба. Владикин секретар, отац Зоран, узрујан је покушавао, са монасима које је владика са њим послао, да пребаци део архиве из своје куће на Папа чаршији до Епископије, а на улицама су свуда били униформисани припадници тзв. ОВК. Сећа се отац Стефан и једног старијег Призренца, не зна да л је био Турчин ил Шиптар, који се издвојио из масе и рекао: ,, Не брините, све ће ово проћи, све ће бити добро...“    
 
Владика Артемије, по нестанку оца Харитона, није дозволио оцу Стефану да се врати у Архангеле, јер заштита још увек није стигла, већ да, са мати Катарином, игуманијом манастира Свете Тројице у Мушутишту, оде у пратњи Енглеза, до манастира како би видели у каквом је стању манастир из којег су дан пре изашли.   - Интересантно је било, да је само дан пре киднаповања, отац Харитон, био послат од владике да из манастира Свете Тројице, до Призрена доведе мати Катарину и сестре - сећа се отац Стефан, и наставља:-Надао се владика да ће се та еуфорија стишати, па ће се монахиње вратити у манастир. Сви смо тако мислили. Сећам се, мати Катарина је плакала, јер је оставила манастир из којег су понели само светиње са часне трпезе, Јеванђеља, крст... Међутим, већ сутрадан, када је са Енглезима отишла до манастира, и ја са њима, конаци су били попаљени, димило се све. Из цркве која је још увек била читава, понели смо икону Мајке Божје, са оним платном испод, и мошти Светог Јакова Персијанца, које се данас чувају у манастиру Светог Николе Кончујског на Ибру. Понели смо још неке светиње, крст из 16. века... Нисмо имали времена да све изнесемо, јер су они већ с друге стране улазили... Да, све што је остало у манастиру Свете Тројице је после попљачкано, попаљено, као што је било и са манастиром Зочиште... Архангели су тада остали, па су се монаси постепено враћали, уз заштиту војника КФОРа... тек су 2004. спаљени...    
 
ТРАГАЊЕ ЗА НЕСТАЛИМА
 
Трагање за оцем Харитоном, се наставило, као и трагање за још једанаесторо Срба из Призрена киднапованих тог 15. јуна. Испредале су се разне приче, а једна која је дошла до оца Стефана и тадашње архангелске братије је и прича једне Муслиманке, која је сведочила да је видела како муџахедини играју фудбал са главом ,,неког попа, са дугачком брадом“. И као нека врста наставка те приче, уследио је позив  у августу, 2000. да се дође и покупи тело оца Харитона, који је по извештају био сахрањен у насељу Тусус, иза градске болнице у Призрену. Тамо су били сахрањени још неки Срби. Најтежи задатак, преузимање посмртних остатака оца Харитона, припао је оцу Михајлу, садашњем игуману Светих Архангела. Све што је остало од оца Харитона, стало је у три кесе.  Глава није пронађена, а патолог је рекао да је била болна смрт. Видело се да је имао убоде у стомак, смрскане су му биле лева шака и лактови, поломљени кичмени пршљенови, ко зна колико је био тучен и сечена му је глава...   - Са одећом која је пронађена, приметио сам, наставља причу отац Стефан, да нигде крста није било, ни шимне, чак ни на покиданој бројаници... Ту су била његова стара документа, џемпер, панталоне и мантија... То је после спаљено због хемикалија, само је фотографија остала. Глава није враћена. Сигурно су је као трофеј узели муџахедини, и ко зна да л ће икада да се открије где су је однели.    
 
 Иако се потпуна истина о смрти оца Харитона не зна, отац Стефан верује да је он мученик, и да је на Небу, са кнезом Лазаром и осталим косовским мученицима.  
 
 -Било да је глава ту или није, он је свет. Он је мученички пострадао и на Небу је уписан међу светима. Владика Атанасије је, још док га нису пронашли, говорио да је мученик, а народ га је одмах прозвао светим. Са повратком монаха у Свете Архангеле, после мартовског погрома 2004. у новоизграђеној капели посвећеној Св. Лазару Четвородневном, насликана је фреска на којој отац Харитон, држи своју одсечену главу у рукама.    О светости оца Харитона говоре и многа чуда која су се десила, нека још у периоду, пре проналажења његовог тела, а друга касније. Братији која су се вратила у Свете Архангеле, отац Харитон се неколико пута јавио у сну, а не једном су после молитве оцу Харитону, монаси пронашли изгубљену ствар. Многи су гледали како код једне породице у Зајечару мироточи икона оца Харитона. Лепо се могло видети како из очију истиче миро.     Посмртни остаци оца Харитона, су после преузимања и парастоса у манастиру Грачаници 11. новембра 2000. пренете у Црну Реку, први манастир у који је дошао као млади искушеник. У присуству више стотина верника опело су, 12. Новембра, служили тадашњи владика Артемије и владика Јустин уз саслужење великох броја свештеника и свештеномонаха.    
 
-Сећам се, прича архимандрит Стефан, тадашњи владика је у беседи на опелу, рекао ,,Оче Харитоне, примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика“. Владики су очи засузиле, а и нама су ишле сузе. И као што је владика рекао, добили смо мученика, који је вероватно био најспремнији од свих за страдање. Довољно да је рекао ,,ово је српски манастир, српска земља...“Али, опет Бог је дао да се нађе и да буде прослављен, да му се осликају иконе, фреске.    
 
Отац Харитон, још увек није званично канонизован, али му је народ испевао песме и молитве, а по многим црквама и манастирима осликан је и његов мученички лик.  Испеван је и заједнички тропар њему и оцу Стефану Будисавачком, који је такође  у данима по доласку КФОР-а на Космет киднапован. Тело оца Стефана, ни до данашњега дана није пронађено, али је у једном извештају полиције, писало да су војници гледали како су неки људи кроз масу вукли свештеника, како су га пљували , тукли, чупали за браду. И како је  бачен у неки бунар са другим Србима. Међутим КФОР, није дао дозволу да се ништа истражује.  - Њих двојица су, једини, од нас у мантији, те 1999. године, били спремни на страдање, казује архимандрит Стефан.  Јер како је речено ,, једни ће се узети други ће се оставити“. Ето Отац Харитон је узет, а ја сам остао. А могли су нас убити још и раније када су пуцали на ауто у којем смо обојица били, али, Бог је њега изабрао да страда, а мене оставио да сведочим и да му се молим. Бог је њих одабрао и крунисао мученичким венцем.
 
ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИШТВОМ
 
Отац Харитон је рођен 1964. године у  селу Сеоцу, код Луковске бање на Копаонику. Рано  је остао без оца и као најмлађи брат остао је  да брине о млађој браћи и сестрама. Замонашен је у Св. Архангелима, 1998. године  2. маја, уочи празника  Св. Владике Николаја, коме је капела у манастиру била посвећена. Отац Стефан (Пурић) је био духовно чедо оца Тадеја и био је мало старији у монаштву, од оца Харитона. Био је јеромонах и по благослову тадашњег патријарха Павла прешао сестрама да служи, прво у Патријаршији, а после у манастиру Будисавци. Сестре, монахиње, су га волеле, и стално су се жалиле како ,,никако неће да једе ни сира, стално пости“, па се секирале ,,пропашће, од глади ће умрети“. Оне су биле према њему као мајке и старице, он је ипак био млад човек. И после страдања, монахиње Параскева и Евпраксија су говориле да им се отац Стефан у сну јављао, сањале су га  како служи литургију како их теши  и даје нафору.   -И њега је Господ овенчао мучеништвом, као и све ове наше Србе који су киднаповани и мученички пострадали, што је исто мени полиција посведочила, да више нема живих-наставља ово потресно сведочење архимандрит  Стефан. Од двеста - триста тела што је КФОР дао да се нађу, видело се да ниједан није умро природном смрћу, већ или су били везани жицом или без главе. Сви су били мучени, вађени су им уживо органи... Сви они који су пострадали чекају небеску правду, пошто на земљи нема правде. Нико није одговарао за пострадале Србе на Косову и Метохији.  За пострадале Србе на Косову и Метохији, како за оне чија су тела пронађена  по јамама и гробницама, тако и за оне чија је судбина до дана данашњег нерасветљена, нико није одговарао. Земљаску правду, по речима оца Стефана, ко зна да ли ће дочекати, ал небеску су сигурно дочекали. Са надом да ће се некад појавити људи који ће открити истину и казнити злочинце, архимандрит Стефан, је овом својом причом, дао свој мали допринос незабораву. И како рече на крају овог подсећања на оца Харитона и оца Стефана,, Нека ова прича буде мала воштаница на гробу тих знаних и незнаних мученика“. О.  Радић