Надежда Исаиловић, једна од "бака из Ђаковице" упокојила се у Господу - Опело у храму Пресв. Богородице служио Еп. Теодосије

30. Децембар 2018 - 18:16
ОдштампајОдштампај
Надежда Исаиловић, једна од „бака из Ђаковице мирно се прекјуче (28. децембра) у косовско-митровичкој болници упокојила у Господу. Бака Нада како су је сви знали рођена је далеке 1929. године у Ђаковици где је одрасла у породици са још три сестре и два брата. Радила је својевремено као пословођа у ђаковичкој фабрици „Напредак“, а често су је могли видети како посећује цркву Успења Пресвете Богородице и моли се Богу. Након упокојења свог супруга, живела је код свог брата у суседној кући редовно долазећи на црквена богослужења.
 
Управо у овој цркви, сада већ манастиру Успења Пресвете Богородице и метоху дечанске лавре, провела је последње године свога живота делећи судбину преосталих старица које су након егзодуса Срба након у лето 1999. године остале уз своју светињу заједно са сестром Полексијом (Пољком) Кастратовић, сада монахињом и игуманијом манастира, мати Теоктистом. Баке Драгица и Белка су се упокојиле претходних година и од првобитне групе старица остале су још само мати Теоктиста и сестра Василија, а од пре пар година придружила им се још једна старица, монахиња Јоаникија. Захваљујући труду ових старица кандило вере остаје упаљено у Ђаковици као подсетник и охрабрење за многе да наша Црква и њен верни народ остају чврсто везани за Косово и Метохију.
 
Бака Нада је непосредно након рата 1999. године редовно посећивала своју кућу и кућу свога брата које су се налазиле у српској улици у Ђаковици, где је и парохијска Црква Успења Пресвете Богородице. Будући да није имала деце Нада је у потпуности остала упућена на цркву и на Владику Теодосија и дечанске монахе који се већ годинама брину о овим старицама. До погрома 2004. године редовно су је могли видети како уз пратњу италијанских војника сваког дана иде да обиђе свој дом. Италијански је кажу добро научила и војници су волели да разговарају са овом старицом изузетно бритког ума, доброг срца али и велике храбрости. У погрому 2004. године и поред настојања италијанских војника да сачувају цркву и малу кућу у којој су старице живеле, албански екстремисти све су уништили и старице су примљене у манастир Високи Дечани где су до 2010. године боравиле док се није завршила обнова храма, куће и малог парохијског дома. У погрому су страдале и преостале српске куће у Ђаковици, међу њима бака Надине.  Дечански монаси су је посебно упамтили по њеној љубави према цвећу, а у Ђаковици је трудом својих рука редовно бринула о лејама цвећа које су украсиле порту обновљеног манастира. 
 
Многи посетиоци цркве у Ђаковици, посебно избегли Ђаковчани, волели су бака Наду која се као и остале старице увек радовала гостима и са њима разговарала. Храбрила је људе на повратак и будила наду. Пре четири године Надино здравље се нагло погоршало можданим ударом који је онеспособио за говор иако је до последњих тренутака сачувала пуну свест и разумевање и могућност ходања. Уследили су и други здравствени проблеми. Више није могла да говори али је својим детињим очима увек сијала љубављу и радошћу, посебно када је прилазила светом причешћу. Последње дане провела је у митровичкој болници где су се лекари и медицинско особље посебно бринули да јој помогну. Полако се гасила као свећа и тихо уснула у Господу око 7 сати увече, јуче 28. новембра. Захваљујући труду протојереја Милије Арсовића и верника из Митровице ковчег са телом бака Наде пренесен је у митровачку саборну цркву Св. Димитрија, где је јутрос отслужена заупокојена Литургија, да би данас у јутарњим сатима ковчег пренесен у Ђаковицу и положен у Богородичиној цркви.
 
Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је уз саслужење свештенства и монаштва наше Епархије у ђаковичкој цркви манастира Успења Пресвете Богородице служио Св. Литургију, а потом и опело за упокојену баку Наду. Бака нада је уз молитву и певање Васкршњег тропара сахрањена уз храм Успења Пресвете Богородице, којој се тако усрдно молила, проводећи своје последње године овоземаљског живота, верно служећи Господу. 
 
Вечнаја помјат блаженопочившој сестри Надежди!
 
 
 

РАДОСТ БАКА НАДЕ

 
Да нема италијанских војника под тешком опремом и аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице.
 
Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка, бране жене, против њих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви.
 
Захваљујући тој одлуци Ђаковица је сачувала мутиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у храму Успења пресвете Богородице одржали службу Божију.
 
„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу“, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета са остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијнаски војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је„ситуација у граду мирна док српска црква гори”.
 
Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци“, кренуле да помажу.
 
Већ до јуна те године, огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.
 
„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа“, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране, пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела.
 
Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска камен по камен обнављала цркву. На дан повратка, епископ Теодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.
 
„Биле су верне Господу кад је било најтеже“ поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост са бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести, миловала нас је својим благим погледом.“
 
У најтежим временима, временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!“ Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „сад сам ја последња ђаковичка бака!“ 
 
Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле“, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.
 
Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.
 
Живојин Ракочевић.