Обележена девета годишњица Мартовског погрома

17. Март 2013 - 18:11
ОдштампајОдштампај

Девета годишњица мартовског погрома

Данас се навршава девет година од мартовког насиља када је настрадало 19 људи а многе куће и светиње СПЦ уништене. У приштинском храму Св. Николе Еп. Теодосије је служио Литургију и парастос

Поводом девете годишњице мартовског погрома 2004.г. Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је у приштинском храму Св. Николе Св. Литургију и парастос пострадалим жртвама насиља. Владики је саслуживало тринаест свештенослужитеља, а Литургији је присуствовало око 200 верника. Међу присутнима био је и шеф Кацеларије Владе Србије за Косово и Метохију г. Александар Вулин са сарадницима, специјални ЕУ представник за српску духовну и културну баштину Димитрис Мосхопулос, представници Америчке амбасаде у Приштини и г. Ненад Рашић заменик министра унутрашњих послова Косова.

Свету Литургију певао је Мокрањчев хор из Београда са којим је дошао и један број поклоника на челу са протојерејем ставрофором Радивојем Панићем, старешином храме Св. Саве у Београду.

This text will be replaced

Беседа Епископа Теодосија

Владика Теодосије је у беседи истакао да они који су пре девет година на данашњи дан убијали и протеривали, палили светиње божије, домове Срба који су били опредељени да живе овде, мислили да ће смрћу све бити завршено.

Оно што се Србима десило 1999. године па на даље, то је био велики погром када је стотине хиљада људи напустило своје домове и ове просторе, око 150 цркава је оскрнављено и порушено, наша гробља су оскрнављена и све се то дешавало пред очима целог света, рекао је Владика Теодосије.

“Мислили смо да ће ти који чине зло престати једног дана и најмање смо се надали 17. и 18. марта 2004. да се може догодити тако нешто и да може овај свет који је био присутан у лику међународне заједнице допустити такав погром и злочин над недужним српским становништвом који је остао да живи овде.

Мартовски погром нас је све изненадио укључујући и војнике који су чували наше светиње и били задужени да обезбеде мир на овом простору и цео свет", рекао је владика. Према његовим речима, погром из 2004. био је већа рана од оне "која нам је нанета 99. године зато што је српско биће било рањено" а извршен је злочин над тим "рањеником који није могао да се брани и који је био немоћан".

"Они који је требало да га бране, окренули су главу своју и допустили да се ти злочинци иживљавају над нашим народом и нашим светињама", рекао је владика рашко-призренски подсетивши да је тада била спаљена црква Светог Николе у Приштини и да још постоје трагови тог вандализма на зидовима и фрескама. Епископ Теодосије је подсетио да су тада страдали и остали српски храмови на Косову међу којима и они који су светска културна баштина.

Поводом обележавања девете годишњице мартовског насиља на Косову, Канцеларија за Косово и Метохију организовала је низ активности којима жели да подсети светску и домаћу јавност на злочин који је 17. и 18. марта 2004. године почињен над српским и неалбанским народом.

У Косовској Митровици одржана академија "Песмом против звери“, на којој ће, учествовати српски песници из Србије, Републике Српске и Црне Горе, а специјални гост била је Марија Шерифовић. Од 17. до 24. марта у српским местима на Косову на отвореном су организоване изложбе фотографија.

Девет година од погрома над Србима на КиМ

Данас се навршава 9 година од мартовског погрома, у ком је од 17. до 19. марта 2004. са Косова и Метохије протерано више од 4000 Срба и уништен велики број црквених објеката.


У таласу насиља убијено је 19 људи, повређене су 954 особе, уништено или до темеља спаљено 35 храмова СПЦ.

Патријарх српски Иринеј је, на академији посвећеној погрому, поручио да у разговорима који се воде о Косову и Метохији треба да се постави наш услов и захтев да се врати велики број Срба на те просторе.
Патријарх је навео да је у том последњем прогону Срба - са Косова и Метохије протерано више од 240.000 људи.
Српски патријарх је рекао да је најосновније и најбитније да се обнови народ на Косову и Метохији, јер нам не вреди много обнављање цркава, манастира, рушевина ако нас тамо не буде.

"Морамо бити уједињени, да имамо сви једно мишљење, став и идеал и једнако мислимо о Косову и Метохији", рекао је српски патријарх, истакавши да је дужност државе Србије да се највећи део прогнаних врати на своја огњишта.
"Косово јесте наше, биће наше и остаће наше", подвукао је патријарх и, правећи паралелу с Јеврејима, рекао да су они чекали 2.000 година како би се вратили у Јерусалим.
Он је навео да је у само два дана уништено оно што је стварано вековима, уништен народ и његове светиње које су то и за цели свет, и додао да су страдале цркве и манастири који представљају не само нашу већ и светску културну баштину.
"Има ли већег злочина. Гроб није непријатељ, гроб смета и жели се да се избрише сваки траг српског народа", рекао је патријарх и подсетио да за те злочине нико није одговарао, а "да смо ми случајно нешто тако учинили, на нас би се обрушио цео свет".
Он је додао да је трагедија из 2004. године већа и од страдања 1690. године, односно сеобе Срба, истакавши да се све то одвијало пред очима културне и напредне Европе и Америке.
У цркви Св. Николе у Приштини владика рашко-призренски Теодосије служио је помен страдалим у мартовском насиљу пре девет година на Косову и Метохији.
Служби у цркви у Приштини присуствовао је и директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин, који је од међународне заједнице затражио да призна грешку зато што девет година касније није уложила довољно напора да открије оне који су наредили и извршили погром над Србима на Косову и Метохији.
Вулин је подсетио да је преко 50.000 људи учествовало у мартовском погрому, "последњем некажњеном погрому у Европи" за који нико кривично није одговарао девет година касније.
"Тражимо од међународне заједнице да се уздигне изнад предрасуда о Србији и српском народу и да нам да одговор ко је наредио и извршио мартовски погром али и да нам каже ко је убио децу у Гораждевцу, ко је дигао у ваздух аутобус у Ливадицама, ко је бацио бомбу на нашу децу Митровици и ко је побио жетеоце у Старом Грацку", рекао је Вулин.
“Од нас се тражи да опростимо али како да опростимо када не знамо коме, када не знамо те људе, како да опростимо ако не знамо ко је одговоран за трговину људским органима, ако не знамо ко је вршио све то што је довело да у цркви Св Николе у Приштини данас има много више Срба него што их живи у читавој Приштини”, рекао је он.
Он је од међународне заједнице такође затражио да у сенци мартовског погрома и данашњег дана добро размисли да ли Срби не заслужују да одлучују о својој судбини и да ли су Срби једини народ у Европи који неће моћи да бира своју полицију, своје правосуђе и да ли су Срби једини народ у Европи над којим је извршен погром а да за тај злочин нема казне.
“Позивам међународну заједницу да пре него што одговори, добро размислио да ли је могуће да након успомене и на овај погром и сазнања да за њега нико не одговора, Срби не заслужују да самостално одлучују о сопственим животима, да немају своју безбедност, правосуђе, школство, здравство, власт коју би сами бирали”, рекао је он.
Владика Теодосије је у беседи истакао да они који су пре девет година на данашњи дан убијали и протеривали, палили светиње божије, домове Срба који су били опредељени да живе овде, мислили да ће смрћу све бити завршено.
Оно што се Србима десило 1999. године па на даље, то је био велики погром када је стотине хиљада људи напустило своје домове и ове просторе, око 150 цркава је оскрнављено и порушено, наша гробља су оскрнављена и све се то дешавало пред очима целог света, рекао је Теодосије.
“Мислили смо да ће ти који чине зло престати једног дана и најмање смо се надали 17. и 18. марта 2004. да се може догодити тако нешто и да може овај свет који је био присутан у лику међународне заједнице допустити такав погром и злочин над недужним српским становништвом који је остао да живи овде.
Мартовски погром нас је све изненадио укључујући и војнике који су чували наше светиње и били задужени да обезбеде мир на овом простору и цео свет", рекао је владика.
Према његовим речима, погром из 2004. био је већа рана од оне "која нам је нанета 99. године зато што је српско биће било рањено" а извршен је злочин над тим "рањеником који није могао да се брани и који је био немоћан".
"Они који је требало да га бране, окренули су главу своју и допустили да се ти злочинци иживљавају над нашим народом и нашим светињама", рекао је владика рашко-призренски подсетивши да је тада била спаљена црква Светог Николе у Приштини и да још постоје трагови тог вандализма на зидовима и фрескама.
Теодосије је подсетио да су тада страдали и остали српски храмови на Косову међу којима и они који су светска културна баштина.
На Косову и Метохији Канцеларија за Косово и Метохију организовала је низ активности чији је циљ да се подсети домаћа и међународна јавност на злочин који је 17. и 18. марта 2004. године почињен у покрајини над српским и неалбанским становништвом.
Све акције у централној Србији, иностранству и на Косову и Метохији одвијају се под слоганом “Злочин без казне”.
Академија “Злочин без казне. Песмом против звери” биће одржана у Косовској Митровици а у програму ће учествовати песници из Србије, Црне Горе и Републике Српске.
У Косовској Митровици на отвореном су изложене фотографије под називом “Злочин без казне. Погром 17.-18. март 2004. Косово и Метохија”, које приказују догађаје од пре девет година када је дошло до насиља у покрајини.
Српска православна црква ће годишњицу погрома у недељу обележити изложбом "Да се не заборави", у оквиру које ће у Светосавском дому на Врачару бити изложене копије фресака српске владарске лозе Немањића.
И девет година после мартовског насиља на Косову Србија наставља да упозорава међународну заједницу на стално присутну угроженост тамошњег српског становништва и перманентну кампању затрашивања коју спроводе косовски Албанци.
Премијер Дачић је, тако, у последњем обраћању Савету безбедности, истакао да инциденти на Косову, који су побројани и у извештају генералног секретара УН, јесу део оркестриране кампање усмерене на застрашивање косовских Срба, са циљем да се спроведе тотално етничко чишћења и затре српска културна баштина.
Дачић је том приликом подсетио да је више од 200.000 неалбанаца прогнано са територије Косова и Метохије од јуна 1999. године, а да се у претходних годину дана у покрајину вратило само 45 интерно расељених Срба.
У таласу насиља на Косову и Метохији од 17. до 19. марта 2004. године убијено је 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с међународним снагама безбедности.
Као нестали још се воде двоје Срба, из домова је протерано више од 4.000 Срба, нападнути су споменици културе и светиње СПЦ.
На Косову и Метохији је у погрому уништено или до темеља спаљено 35 храмова СПЦ, међу којима 18 споменика културе, попут храма Богородице Љевишке у Призрену из 14. века.
Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.
На Косову су у три дана погрома повређене 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.
Уништена су и 72 возила УН, "етнички очишћено" шест градова и девет села, порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и десет друштвених објеката.
У српским црквама на Косову и Метохији током мартовског погрома нестало је, уништено или оштећено непроцењиво културно наслеђе, хиљаде икона, фресака, других црквених реликвија, старих и ретких књига, документа.
Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.
Повод или изговор за погром била је кампања медија на албанском у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци.
Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су ''преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села".
Косметски Албанци су најпре започели протесте у јужном делу Митровице, да би у сумрак кренули у оружани напад на Србе у северном делу града, што су настојали да обуздају припадници Кфора.
Представници међународне заједнице оценили су тада да је "етнички мотивисано насиље" над Србима на КиМ "планирано и добро оркестрирано", али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага испрва нису адекватно реаговали да би га спречили.
После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, а 67 на затворске казне, али не и главни актери из политичких структура и редова некадашње ОВК.
Терор албанских екстремиста осудили су потом Савет безбедности УН, као и ЕУ, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.
Ни девет година после протеривања већина жртава мартовског погрома над Србима није се вратила у своје домове, бројни се и даље налазе у колективним центрима, контејнерским насељима или туђим кућама у статусу интерно расељених.


МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004.Г

Непосредни повод за почетак Мартовског погрома била лажна вест Радио телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу Косова. Сукоб је почео у Косовској Митровици, а око 14 часова преко 10. 000 углавном млађих Албанаца успело је да пробије полицијску блокаду према Чаглавици где долази до насиља и паљења кућа.

У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев на тераси свог стана око 13 часова док је од снајперског хица погинуо Боривоје Спасојевић, а неколико стотина људи је рањено и повређено, у јужном делу града спаљена је црква Светог Саве, из ње је протеран свештеник са породицом. Село Свињаре које је се налази недалеко од Француске базе КФОР-а потпуно је спаљено и опљачкано. У Вучитрну је потпуно уништено једно ромско - ашкалијско насеље, а запаљена је и демолирна црква Светог Илије.

У призренском региону страдали су скоро сви објекти Српске православне цркве, Манастир светих Архангела, Богословија “Свети Кирило и Методије” у којој је, након што је запаљена, остао и погинуо Призренац Драган Недељковић. Спаљено је седиште епископа, катедрални храм Светог Ђорђа је потпуно уништен, а у најпознатију призренску цркву, Богордицу Љевишку, Албанци су доносили запаљене аутомобилске гуме и тешко оштетили фреске и унутрашњост храма. 

Потпуно је уништено старо градско језгро, Поткаљаја, насеље испод призренске тврђаве. Осамдесетак Срба током ноћи је евакуисано у базу немачког КФОР-а где су провели наредних неколико година.

У Ораховцу је општи напад почео око 19 часова; претучен је један старији брачни пар, а зграда поште је потпуно демолирана. На Штрпцу, у селу Драјковце, убијен је Добривоје Столић, а његов син Борко је тешко рањен и током ноћи је подлегао повредама.У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти; Срби су евакисани у црквено двориште, а било је и неколико покушаја напада на село Шилово.

У Витини је лакше рањен свештеник Драган Којић и запаљена је новоподигнута школа у овом месту. У Косовској Каменици која је била промовисана у најтолерантнију средину на Косову започела су каменовања, пребијања и застрашивања. Из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници. 

У пећком региону попаљено је свих 25 кућа у повратничком селу Бело Поље, пуцано је на села Грабац и Бичу која су евакуисана, а на Манастир Високе Дечане испаљено је пет минобацачких пројектила. Током дана из Ђаковице евакуисане су старице које су протекле четири године живеле у дворишту цркве Успења пресвете Богородице, која је касније до темеља уништена, а из центра града су грађевинском механизацијом уклоњене рушевине саборне цркве Свете Тројице, миниране 1999. године.

На централном Косову тешко су пострадали: Липљан, Чаглавица, Косово Поље и Обилић. Најтежа ситуација је била у згради YУ програма у Приштини где је линч доживело преосталих двестотинак Срба који су евакуисани у базе КФОР-а, спаљена је црква Светог Николе у којој је изгорео један од највреднијих иконостаса у СПЦ, рад дебарских мајстора.

Свештеника Мирослава Попадића из запаљењог парохијског дома евакуисали су припадници УНМИК полиције. Велики број Срба се након овога није вратио у Приштину, црква Светог Николе је, највећим делом, обновљена. Пребијања и паљевине су систематски вршене и у Косову Пољу где је запаљено око 150 домова, болница и Дом здравља, пошта, црква Светог Николе и сви објекти које су користили Срби.

Из своје куће извучен је Златибор Трајковић и на очиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. Након погрома већина расељених се није вратила у своје домове.

Хајка на Србе у Липљану је организовано ишла од куће до куће, палила, пребијала и избацивала их на улицу. У једном нападу смртно је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.

Погром је у Обилићу почео 18. марта по истом сценарију као у већини места претходног дана. Срби су потпуно избачени из овог града, смештени у колективне центре или код рођака у околним селима. Уништена је црква у центру града, спаљена и демолирана зграда YУ програма у којој су живели Срби. Потпуно је уништена школа из које су, док је нападана, евакуисани ђаци.