Теодосије

Мејлинг листа

  • Српски
  • English
  • Русский

KOSOVO.NET - the previous Diocesan site

Радио КиМ

Вести са Косова и Метохије

Помоћ Косову и Метохији

Одржан трећи Немањин Светопетровско-дежевски сабор код Петрове цркве у Новом Пазару

9. Септембар 2012 - 19:43
ОдштампајОдштампај

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија у недељу, 09.09.2012. године, у организацији Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске и Српске православне црквене општине за Рашку област одржан је код Петрове цркве у Расу Трећи Немањин Светопетровско-дежевски сабор.

Сабор је започео Светом архијерејском литургијом коју је уз служио Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Господин Теодосије уз саслужење свештеника и свештеномонаха из Епархија: Рашко-призренске, Будимљанско-никшићке и Жичке. На крају литургије владика Теодосије је осветио и преломио славски колач у част Светог Симеона Мироточивог и Сабора Срба Светитеља, који се прослављају тог дана. На литургији је појао  Црквени хор Бранислав Нушић из Косовске Митровице.

После свете литургије и послужења за све присутне одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет химном Боже правде и поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија. Беседу о Светом Симеону Мироточивом је држао Протосинђел Никифор, секретар Епархије Будимљанско-никшићке, а након тога су у програму учествовали: Црквени хор Бранислав Нушић из Косовске Митровице, глумац Момир Брадић, песник и здравичар Велибор Величковић, Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара, гуслар Вук Пантовић, фрулаш Стефан Бешевић и КУД „РАС“ из Новог Пазара.

Након програма Српска православна црквена општина за Рашку област је за госте приредила ручак.

Први Немањин Светопетровско-дежевски сабор је одржан код Петрове цркве у Расу 2010. године по благослову тадашњег Мјестобљуститеља Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Митрополита Црногорско-приморског Господина Амфилохија. За дан Сабора је одређена недеља када се прославља Сабор Срба Светитеља, како би се уз молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и свих Срба Светитеља наставила традиција саборовања код древног храма Светих Апостола Петра и Павла у Расу, што је пун назив Петрове цркве. Јер, у Петровој цркви у Расу, (која је саграђена крајем 9. века на темељима цркве из 6. века) Стефан Немања је одржао два државна Сабора. На Првом Сабору је донео одлуку да протера богумилску јерес из Србије, а на Другом (1196. године) се одрекао престола у корист Стефана Првовенчаног и након тога је у истом храму замонашен добивши име Симеон. Петрова црква је и древно седиште Рашких епископа, а касније и Рашких митрополита, и верујемо да ће и у будућности остати место молитвеног окупљања и саборовања православних хришћана Рашке области.

 

 

 

 

 

 

 

БЕСЕДА ПРОТОСИНЂЕЛА НИКИФОРА МИЛОВИЋА

Ваше Преосвештенство, браћо и сестре, драга децо!

Необично сам благодаран Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, преко кога је Господ излио своју благодат и који је позвао мене недостојног, да изнова из града Светог Василија Острошког Чудотворца дођем у место свог рођења, у Стари Рас, да произнесем ово Светосимеоновско слово, и то управо пред Петровом црквом, пред овом крштењском бањом Витездом, у којој је наш народ на почетку своје историје започео да се рађа водом и духом за живот вечни (Јн. 3, 5) и пред којом леже свете кости ваших и мојих предака. Подсетимо да је ова значајна црква била црквено средиште Србије све до оснивања Архиепископије у време Светога Саве. Овде установљени Рашки сабори драгоцен су део средњовековне историје српске државе. У овој древној светињи коју предање веже још за апостолска времена, Светом Тајном Крштења, своје опредељење за вечност запечатио је сам Свети Симеон Немања, као и Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани. Свети Симеон Мироточиви се на овом месту још више приближио вечности примајући образ богоугодног анђеоског живљења заједно са својом благоверном женом Светом Анастасијом.

Уобичајно је, драга браћо и сестре, да у оваквим приликама и пред нашим древним и славним светињама слушамо о догађајима из далеке прошлости. Навикли смо да се поносимо нашом богатом и веома бурном историјом. Наши дубоки и јаки корени уливају нам сигурност и снагу кроз минулa и историјски занимљивa времена. Међутим, често заборављамо да наши корени нису у прошлости. Заборављамо да је величанственост и постојаност Православља у ономе што долази, у ономе што ће тек наступити, у ономе чему се надамо, у ономе што је још величанственије и неупоредиво постојаније. Не заборављајмо да су наши корени, па и отаца наших, урасли у вечност, у царство које ће доћи. Модернисти често Цркву посматрају као остатак прошлости, видећи је само као препреку ка остварењу својих футуристичких и научно-фантастичних снова о савршеној будућности. Површни, и недовољно упознати са суштином постојања Цркве, не виде, или неће да виде да Црква надмашује све тзв. напредне и научне снове. Не виде, или неће да виде да је Црква, уистину окренута ка своме корену, и то корену који израста из будућности, и то из оне најкрајње, из будућег Царства вечности.

У том светлу посматрана улога Светог Симеона Немање није само што је државу утемељио, неслоге измирио, јереси искоренио, него је значајан што је Србе упутио на вечни живот. Није он само отац наше нације и отац наше државе, него је изнад свега зачетник нашег пута у вечност. Господ у своме Јеванђељу каже: „Иштите најпре Царство небеско, а остало ће вам се само придодати“ (Мт. 6, 33). И заиста, кроз цео свој живот Свети Симеон Немања је најпре тражио Царство Небеско, а Господ му је све остало придодао: богатство, власт, потомство, здравље и дуг живот на земљи. Којом је то врлином Господ обдарио Светог Симеона да задобије на небу живот вечни, а благо на земљи, као што је некад наградио цара Соломона? Изнад свега, Господ је Немању обдарио смирењем. Не смирењем кoje je умртвљеност духа и тела, него смирењем које је унутрашње расположење душе која је увек спремна и Духом Светим умудрена да распозна и прихвати вољу Божију, и која се не веже ни за шта овоземаљско и светско, јер јој је Господ увек на првом месту. У смирењу је молио Светог Георгија да га ослободи од ропства. Истим смирењем, подигао је у част Светом Георгију заветни храм – Ђурђеве Ступове, овде у нашој непосредној близини. У смирењу свомe предаје се цару Манојлу, штедећи војнике, а не штедећи свој живот, предајући се тако вољи Божијој. У смирењу свомe увек тражи савета од ближњих, знајући какво зло доноси умишљена самовоља. Са смирењем утврђује веру, разгони јереси, сматрајући исправно исповедање Васкрслога Христа важнијим од свих осталих питања.

Смирењем је спознао да је Божија воља бекство његовог најљубљенијег сина Растка, који му је као Исак Аврааму био дат на утеху и радост. Као некада Авраам, који је био спреман принети свога сина као жртву паљеницу, тако и овај Свети приноси Богу свога сина Растка растајући се од њега, али не као жртву паљеницу на вештаственом огњу, него као жртву огњу Духа Светога, огњу који не пали и не сажиже, огњу који преображава и прочишћује.

У смирењу своме, опет на овом светом месту, видевши да је државу засновао на добрим темељима, бринући за вечност, напушта престо. Уз благослов рашког митрополита Калиника, оставља га своме средњем сину Стефану и достиже врхунац смирења – постаје монахисмирени послушник. По речима блаженопочившег владике Данила Крстића, одрекавши се земаљске круне и отишавши у Студеницу чини архетипски корак Родоначелника у коме је преднаписана сва потоња историја српског рода. Као обичан инок, подвизава се, испуњава молитвено правило и остаје у послушању. Одричући се земаљског, иште оно најважније – небеско и вечно.

Заједно са својим најмилијим чедом, Светим Савом, подиже манастир Хиландар, где се и упокојио. Па чак и непосредно по окончању свог земаљског пута, Свети Симеон чува Србе од њиховог најдубљег мрака – чува их од искушења братске неслоге. Над његовим светим и чудотворним моштима, дешавала су се различита чуда. Његовим молитвеним заступништвом пред Господом, завада не само да прераста у слогу, него се од његових потомака развија светородна лоза Немањића, која даје изданке и плодове својствене природи свога корена, Светог Симеона Мироточивог: плодове смиреноумља, плодове богопрослављања, плодове искрене вере, непоколебљиве наде на вечност и нелицемерне љубави. Од тих плодова, наш род се хранио под тешким вековима турскога ропства оставши веран смирењу Светог Симеона које је уједно и његово највеће завештање и залога за вечност.

Упоредо са овом светородном лозом, расте још једна света лоза, позната широм нашег Православља. Као што је видљиви знак живота винова лоза која избија из гроба нашег Светог родоначелника, Бог нам даје знак да светородна лоза Немањина није угашена, иако је још преподобни Јоасаф Метеорит, последњи крвни изданак Немањића подигао и замонашио се у велелепној светињи од које застаје дах – манастир Преображења Господњег - Велике Метеоре.

Има ли Немање и Немањића данас међу нама, да нас воде уским путем који води у живот вечни? Где су светородни Немањићи, осим у беседи и сећању? Где је та лоза данас? Молитвеним заступништвом Светог Симеона, Светог Саве и многих светих Немањића, њихова духовна лоза наставља да расте, да даје дивне изданке и развија плодове у виду многих српских светитеља, исповедника и мученика, преподобних и праведника, светих архијереја, и учитеља.

И управо данас, на недељу када прослављамо Сабор Српских Светитеља, долично је и прилично рећи да је Сабор Српских Светитеља жива и препуна плода лоза Светог Симеона. У Светом Симеону и Светом Сави је укорењено стабло светих Срба, па се преко Светог Стефана Првовенчаног, Светих Краљева Уроша, Драгутина и Милутина, Светог Стефана Дечанског, Светог Цара Уроша грана до светог цара Лазара и светих Лазаревића, светих српских архиепископа и патријараха, Светог Василијa Острошког и Светог Петрa Цетињског, Светог Петра Коришког и Јоаникија Девичког, све до многобројних српских светитеља до наших дана - до праведног Старца Вукашина из Клепаца, Светог Владике Николаја, преподобног Јустина Ћелијског, и блажене Стојне чије свете мошти леже овде испред нас.

Мноштво српских светитеља сабраних око свога корена, Светог Симеона Мироточивог, управо су живo сведочанство и показатељ да је наш свети Родоначелник свој живот и пут укоренио у небеској вечности, а не у земаљској пролазности. И ви, браћо и сестре, окупљени данас овде, око овог светог места и у древном храму Светих апостола Петра и Павла, у славу овог светог празника, молитвено га прослављајући и радујући се као Црква Божијау којој су сви српски светитељи, радујмо се изнова јер смо себе кроз свету чашу у литургији присајединили светима из рода нашега просијавших, присајединили смо се Вечној Истини, Вечној Правди, која уистину надраста све оно што је земаљско и пролазно.

Суштина нашег литургијског помена и памћења Светог Симеона Мироточивог указује на аутентичност живота, истинског сећања на будућност, чувајући јединство Духа у свези мира (Еф. 4, 3). То је скривени смисао овог нашег сабрања у славу и спомен Светог Симеона и свих српских светитеља. Нека би Свемилостиви Господ, који познаје сва срца људска, молитвама свих Светих из рода нашег, дао љубави, вере, слоге и смирења нашем страдалном српском народу, а Светој Тројици, Богу љубави и заједништва, нека је слава кроза све време и сву вечност. Амин.

 

 

Петрова црква, Сабор српских светитеља, 9. септембар 2012. године

Протосинђел Никифор Миловић