Отац Александар Шмеман:"Рођење Пресвете Богородице"

21. Септембар 2014 - 13:11
ОдштампајОдштампај

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништив-ши смрт, дарова нам живот вечни.

 

Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Мараје са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске нсторије, људскота искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном - радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоја и до данас остаје Њено Материнство м Њена крвна свеза са Исусом Христом.

Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божијег на земљу - у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да ба сједннио човека са Богом – учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосннје у хришћа-нској вери је управо та Христова "саприродност" нама људима: то што је Он - истински човек а не нек а утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!

Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасао и љубвено поштовање које Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је утек Себе називао - "Син Човечији": Син Божији и Син Човечији!

Бог Који се умањио до човека да би човека учинио божанским али како говоре учитељи Цркве - да би обожио човека и учинио га причасником Божанства! И управо ту, у том потребном откровењу о истинској природи и истинском призвању човека и јесте извор нашег благадарног и љубвеног односа према Дјеви Марији као нашој вези са Христом и, у Њему, са Богом.

И нигде се то не открива јасније него у празаику Рођења Богородице. О том догађају у Светом Писму ништа није казано. Уосталом шта се посебно може рећи о рођењу детета, рођењу које личи на свако друго рођење.

Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему бало изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост Њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људ-скога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.

Но, погледајмо икону овога празника, загледајмо се у њу нашим духовним видом. На постељи лежи жена која тек што се породила. Црквено предање говори да се та жена звала Ана. Крај ње стоји отац новорођеног детета чије је име - такође по том Предању – било Јоаким. Поред постеље се налазе жене које врше прво купање новорођенчета. Сасвим свакидашња и ни по чему посебна сцена. Но, да ли је баш тако? Зар Црква том иконом не жели да нам, пре свега, каже да је рођење новог људског бића на овај свет и у овај живот - истинско чудо над чудима, чудо које потпуно надвладава ту свакидашњост, јер представља почетак коме више нема и неће бити краја. Почетак јединственог и непоновивог људског живота, појаву нове личности у којој као да се изнова ствара читав свет. И, гле, тај поново створени свет се том новом човеку дарује као његов живот, његов пут и његово стварала-штво.

Прво што празнујемо у празнику Рођења Пресвете Богородице јесте - долазак Човека на свет, долазак за који је у Јеванђељу казано да се, када се он деси, "више не сећамо жалости због радости што се родио човек на свет".

Друго: у том празнику сазнајемо чије рођење и чији долазак славимо. Сазнајемо јединственост, лепоту и благодатност новорођене Пресвете Дјеве Марије, њене судбине и значаја њене судбине за нас и читав свет.

И треће: празнујемо и све оне претке који су својим животима "припремили" рођење Дјеве Марије, обдаривши Је благодатношћу и лепотом. У наше дане се много говори о наследности која се дефинише у ропском и детерминистичком[2] смислу. Црква, такође, ве-рује у наследност, али духовну. Колико је само људске вере, колико људскога добра, коли-ко поколења људи, који су живели оним узвишеним и небеским, било потребно да би на дрвету човештва расцветао тај чудесни и миомирисни цвет - пречиста Дјева и свесвета Мајка Божија! Зато је празник Рођења Богородице такође и празник самог човештва, вере у човека и радовања човеку.

Али, нама је - авај! - много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему то-ме, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије - у Којој су се сустекли све добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу - позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Који му долази у сусрет. Она јенаш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.

Протојереј Александар Шмеман