Призрен је наш Јерусалим - Васкршњи интервју Владике Теодосија Радију Републике Српске

26. Април 2011 - 20:02
ОдштампајОдштампај

Поштовани слушаоци на телефонској линији је Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Господин Теодосије. Ваше Преосвештенство помаже Бог и добро дошли у програм Радија Републике Српске.

Бог помогао и боље Вас нашао.

Православни у цијелом свијету дочекују Васкрсење Господње са вјечно новом радошћу. Та радост и побједа живота над смрћу заједничка је свима који вјерују. Ипак постоје и они који у великим проблемима и искушењима дочекују Васкрс, међу њима су и Срби на Косову и Метохији заједно са свештенством и монаштвом Ваше Епархије. Може ли се та патња, недостатак слободе, разна ограничења и понижавања замијенити и превазићи радошћу Васкрсења?

This text will be replaced

Звучни запис интервјуа Епископа Теодосија Радију Републике Српске

Васкршња радост не произилази из удобности, из среће, из онога што нуди овај свет већ управо она произилази из дубоке свести да је смртност и пропадљивост целе твари и пролазност овога света побеђена силом Божијом. Управо зато они који живе у тешким околностима много боље могу да осете и разумеју силу Васкрсења. С једне стране ми смо данас окружени веома тешком ситуацијом која би човека без вере довела до очајања. Међутим, с друге стране, наша вера и нада у Господа је све већа и јача што се мање ослањамо на овај свет, на људе овог света и оно што нам они нуде, а све више се ослањамо на самог Господа, коме је све могуће.

Ваше Преосвештенство, Ви сте сједиште Ваше Епархије вратили у Призрен и оживјели ово древно и важно мјесто наше историје, духовности и културе. Смијемо ли и можемо ли рећи да Призрен данас, након више од деценије страдања, пропасти, сеоба и паљевина над свим тим невољама васкрсава.

Васкрсење црквеног и духовног живота у Призрену за све нас је један од највећих и најзначајнијих доживљаја на Косову и Метохији. Иако сада тамо живи само 18 Срба. Они су овде остали да живе сво време од 1999. год до сада. Врло је мало повратника. Обновом наших светиња и враћањем Епископског седишта као да смо поново вратили и душу самом граду. Када је све било порушено и када није било службе Божије Призрен је изгледао као потпуно страни град. Сада је обновљен храм Св. Ђорђа, обновљена је и Епископија, обновљене су делимично и Богородица Љевишка и још неке наше светиње. Ако Бог да, имамо у плану да поново обновимо Богословију и да је ставимо у функцију, тако да наше светиње поново засијају и тај нови квалитет који је сада у граду, нови изглед, ново лице Призрена заиста сви примећују, без обзира да ли били Срби, Албанци, Турци што су у Призрену. То је увек био многоетнички град.

Озбиљне препреке постоје или се непрестано понављају, недавно је украден дио крова Богородице Љевишке, која је под заштитом УНЕСКО и то готово у присуству Косовске полиције која чува светињу. Најављује се повлачење италијанског КФОР-а, чиме се посебно угрожавају Високи Дечани и Пећка Патријаршија. Како гледате на све то, имате ли решења за овакве случајеве?

Ми ћемо се и даље трудити да радимо на томе да наше најважније светиње обезбеђује на првом месту КФОР, посебно Пећку Патријаршију, Дечане и Девич, за које, морам да кажем, да су најзаначајнији али и најугроженији манастири на Косову и Метохији. Богородица Љевишка је катедрална црква и налази се у самом граду Призрену и нажалост заштита КФОР-а сада није могућа јер су се смањиле трупе КФОР-а и општа је директива из Брисела да заштиту преузимају локалне снаге безбедности, полиција. Истрага око крађе олова на Богородици Љевишкој је у току и када буде завршена ја ћу предложити да заштиту Љевишке обезбеђује ЕУЛЕКС. Верујем да ће то додатно мотивисати Косовску полицију да убудуће не дозволи овакве пропусте као што је овај био јер то и њима урушава углед, а међународни су врло осетљиви, нарочито ЕУЛЕКС и КФОР када се деси да поред њихове заштите буде однесен део крова и када може неко од њихових званичника да се можда десило да је ветар однео део крова или да није можда урађено од стране извођача. Стално се тражи неко оправдање. Али ми ћемо се трудити и надам се да ће бити боље и за нас и за наше светиње.

Нећемо рећи ништа ново нашим слушаоцима када кажемо да су на Косову и Метохији најгугроженији неалбнаци. Посебно је питање како данас прићи и помоћи тако осетљивом, рањивом и остављеном појединцу, како га сачувати у хришћанској заједници и како му улити наду да се бори са проблемима и дилемама које има и које му се намећу. Један од таквих проблема, који није од јуче и који је и данас актуелан, јесте и продаја српске земље Албанцима на Косову и Метохији. Како се ви носите са тим проблемима?

Па то је, могу рећи, најосетљивије питање за све нас. Уопште продаја српске земље Албанцима на Косову и Метохији јесте проблем са којим се суочавамо и тражимо начин како да то решимо. Посебно је ово питање критично када поједини Срби продајом своје земље угрожавају друге своје комшије сународнике који су опредељени и желе да остану на својим огњиштима. Могло би се добро рећи да је то један акт себичности. Треба да они знају да продајом те земље не могу наћи себи срећу, својим ближњима, јер не можемо себе усрећити, а другима наудити. То је опште правило морала, нарочито код нас хришћана. Морају да знају да је ова земља косовско-метохијска у прошлости заливена крвљу и сузама и знојем наших предака који су били спремни да животе своје дају за ову земљу, за ове светиње, а ми данас треба то да одржимо, а никако да продајемо, управо онима од којих су наши преци то увек чували.  Нарочито је осетљиво ако је та земља била црквена и често пута се то дешава и увек говорим тим људима да заиста не могу градити себи срећу на тим темељима и морају добро знати да новац није најважнији, да то није једино богатство. Ипак човек треба да има мир у својој души и да буде помирен са собом и другим људима, и онда је то право богатство.

Ваше Преосвештенство, Срби су се ових година интерно, у једном затвореном кругу поздрављали поздравом „догодине у Призрену“. Данас када сте се ви вратили у Призрен, шта да кажемо, може ли ова порука да буде и васкршња порука нашим слушаоцима?

Призрен је наш Јерусалим, наш Цариград. То је град цара Душана, са свим својим светињама и лепотама, заиста можемо рећи да је Призрен наша душа и ми се тако и опредељујемо када је у питању тај град. Хвала Богу, вратили смо се у Призрен, али читав наш живот треба да буде стални повратак нашем Косову, а пре свега Косовском завету којим је наш народ дао обећање Богу да ће остати на путу Христовом, а то је пут вере и честитости и свега што је добро. Повратак у Призрен управо има једно симболично значење за нас, нарочито за нас који живе на Косову и Метохији. Овај поздрав „Догодине у Призрену“ можемо поистоветити са једним ширим поздравом „Догодине на Косову и Метохији“, јер враћајући се Коосву ми се враћамо завету Св. Кнеза и свим оним вредностима са којима је наш народ кроз Цркву Христову ушао на светску позорницу. Тако је наш народ у историји оставио своје место и опстао на овим светим просторима.

Ваше Преосвештенство,  у име слушаоца Радија Републике Српске, у име људи из Републике Српске који су не тако давно помагали да се направе зидови око појединих манастира, а надамо се да више неће бити повода за то у блиској будућности, хвала Вам на овом разговору.

Хвала и вама. Ја ћу још једном да захвалим свим вашим слушаоцима, нашој браћи у Републици Српској који су нас свих ових година помагали и храбрили да истрајемо у ношењу нашег крста. Такође користим прилику да свима вашим слушаоцима пожелим срећне и благословене Васкршње празнике уз најрадоснији поздрав - ХРИСТОС ВАСКРСЕ!