Свечано прослављен празник Рођења Пресвете Богородице у манастиру Грачаница

У манастиру Грачаница свечано је прослављено Рођење Пресвете Богородице, Мала Госпојина. Овај празник је истовремено и слава Општине Грачаница. Свету литургију с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија који је данас био на прослави 600 годишњице манастира Каменац, служио је игуман манастира Драганац и Архијерејски заменик Архимандрит Иларион Лупуловић, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске. Поред представника општине Грачаница на челу са градоначелником Срђом Поповићем светој  Литургији су присуствовали и представници из Војводине, Републике Српске и Црне Горе.
У припрати средњовековног манастира и дворишту се сакупио већи број верника из Грачанице и околине. На службу су са својим вероучитељима дошли и основци из школе Краљ Милутин, као и ученици средње Медицинске школе.
Након Литургије о. Иларион је предводио и свечану славску литију улицама Грачанице.
Архимандрит Иларион је нарочито нагласио колико је важно да живимо црквено, рекавши: “И тек живећи у Цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у Цркви”, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле.
“Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион.
“Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”.

БЕСЕДА АРХИМАНДРИТА ИЛАРИОНА НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ

На свечаној Академији поводом обележавања Дана општине Грачаница, 21. Септембра 2018. године, на Малу Госпојину,  присутнима се обратио и заменик епископа рашко-призренског Теодосија архимандрит Иларион. У наставку преносимо говор архимандрита Илариона који је и игуман Манастира Драганац.
“Да је срећан и благословен данашњи празник, у који нас окупља Мајка Божија под свој омофор, под сводове древне Грачанице, која је живо и опипљиво сведочанство лепоте заједништва са Богом, људима и свом творевином, наших предака, нарочито светог краља Милутина.
Велика је радост када се осети како лепота побеђује  бесмисао и притиске којима смо свакодневно изложени,јер „свет у злу лежи”.  Хришћани би требало да буду со свету – да дају смисао свему што постоји, не сами од себе, наравно. Иако, грешни они сведоче искуство које њих саме надилази. Сведоче тајну живога Бога, „најлепшег међу синовима људским”, који је реално присутан међу нама када се сабирамо у његово име.
То смо чинили данас у Светој Грачаници. Молили смо се Богу и потврђивали нашу заједницу.  Деца и одрасли, и они који су у мантијама и они који нису изнели су благослов светог олтара на улице Грачанице са жељом да радост вечнога живота пронесемо сокацима, воћњацима, кроз школска дворишта, скверове, сведочећи постојање једине Истине, више реалности, која је непромењива и стална.
Каже се да свако има своју истину и да постоје партикуларне истине, док  хришћани исповедају да је истина Христос, а Христос је тамо где су два или три сабрана у име Његово. Можемо да кажемо да је истина искуство заједништва, у слободи, у љубави, у поштовању  других и прихватању тога да носимо слабости једни другима, јер сви смо грешни – свако на свој начин! Хришћанин је спреман да пусти у своје биће другога са свим његовим слабостима зато што зна да ће много више добити него што ће да изгуби или да истрпи. Све то он чини надајући се у силу Божију која је огромна, она из смрти уздиже у живот, сила Божија болести исцељује, сила Божија – парадокслано – чини оно што је немогуће.
Реалност Царства Небеског за коју се определио Цар Лазар, како  бележи народни песник, почиње тамо где престаје свака врста калкулације, статистике, игре бројки и слова, као и анализе, дељења и сецирања. Живот Цркве почиње тамо где почиње дубље искуство које обједињује.
Са овог места, а у име нашег Епископа, желим да све Вас још једном позовем на јединство и то на јединство у оној вечној Истини коју смо данас осећали током литургије у Светој Грачаници.
Тешко је да ми можемо да постојимо, посебно на овом месту, ако не разумемо живот Цркве, ако не осећамо пулс Цркве, ако не слушамо глас Цркве. Глас Цркве није глас само једнога човека, него истина и мудрост која се јавља у Сабору Светих, у Светом архијерејском сабору који води нашу Цркву. Не постоји ниједан човек који је апсолутни аутортитет или вођа – једини ауторитет је Сабор сабран око Христа.
Мудрост је у савету многих и то искуство Црква сведочи од како постоји, још од времена древног Израиља, утицајни властодршци, били су пажљиви, макар се и не слагали, у вези са тим шта говори неко од служитеља Божијих. Неки су се кајали и мењали, али је већина, на жалост, гонила пророке.
Данас треба једни друге да слушамо и да чујемо. Света Црква Божија је једнан од основних темеља идентитета нас као народа. Из српског средњег века нису остали замкови И палате већ манастири и светиње, не као мртви споменици културе, већ као пулсирајући свети домови јер у њима живе и моле се људи који су део те баштине и надахњујући  камен и постају једно са њим кроз Свету Литургију дајући му вечни смисао.  Они сведоче царство небеско које се открива на свакој Светој Литургији било да се она служи у Београду или у Грачаници, Призрену, Ђаковици, Урошевцу, Гњилану што чини да Косово и Метохија још увек јесу српски.
Када угледате Грачаницу или Високе Дечане, немате сумњу да Косово и Метохија имају српски печат. То не значи да они не могу да припадају и некоме другом и да нема простора за другачије искуство и културу, али не треба да презиремо звона која звоне у Ђаковици, Призрену или у Гњилану.
Звук звона отвара небеса која нам дају утеху и вечност нашем постојању, враћају нас  јеванђељској Истини. Она нам дају снагу, да на страшном месту постојимо, да будемо кадри и да стигнемо И да утекнемо, али – пре свега – да на страшном месту постојимо!
Захваљући једино Божијој Сили наш народ је опстао на овом простору и одатле је црпео оптимизам. У крају у коме живим, народ зна да каже „слатка црква“ и „слатки Бог“, што значи: „ма шта да се деси – ми смо уз Цркву”, значи – то је део духовног кода нашег народа.
Кроз нашу историју, људи који су носили монашку ризу много пута били су од кључног значаја, подижући свој глас у драматичнм тренуцима.
У новије време „глас вапијућег у  пустињи” био је глас преподобног аве Јустина, који је критиковао репресивнии, тоталитарни режим. Његовог гласа су се бојали властодршци онога времена, иако је непрекидно био под присмотром, данас знамо да је глас Истине, коју је исповедао, преживео смутна времена док се не сећамо оних који су га прислушкивали и оптуживали. Оца Јустина, на чијем духовном ауторитету, добрим делом, почива обнова наше Цркве у пост-комунистичком периоду као и обнова нашег народа у целини, посебно у ове дане треба да се сетимо и да се запитамо: „Зашто Црноризац вапије?” Шта то може да нагна неког ко се одрекао света, посветио своју младост Богу, да завапи по угледу на Јована Крститеља: „Покајте се и верујте у Јеванђеље!“
Пред Вама истину говорим и исповедам Бога ради: иако нисам рођен на Косову и Метохији, када сам први пут угледао Дечане и Пећ, знао сам да је то моја земља. Због неземаљске лепоте Дечана остао сам да живим овамо, а нисам једини – неко је дошао из Београда, неко је дошао из Ужица, неко из Требиња… Сви смо дошли из истог разлога, са истим мотивом који надилази било какво рационално објашњење. Кроз наше одлуке провејава вечност, кроз службу и молитву нашег свештенства и нашег монаштва, кроз посвећеност нашег народа и радост коју је сачувао – без обзира на све тешкоће – провејава сила Христова, која нам даје снаге и оптимизма да знамо да је све могуће превазићи: све заваде, све неспоразуме којих смо жртве.
Овај  благи дан, сећамо се молитвено Мајке Божије која је „добри део изабрала”, како се говори у Светом Писму, треба да верујемо и да знамо да је немогуће заправо могуће, да се не повинујемо само нашем разуму, аналитици која дели, сецка, ставља у одређене категорије, већ да наше одлуке заснивамо на дубљем искуству заснованом на синтези, окупљању, сабирању. Велики Достојевски је говорио да је разум тек двадесети део човека, то је само један режањ нашег искуства и зато не треба на статистикама да заснивамо наше одлуке.
У том контексту корисно је да се сетимо једне библијске приче која је везана за Соломонову мудрост. Вероватно већина зна шта је то Соломоново решење, а ради се о догађају који је везан за две жене, које долазе пред цара Соломона, а једна од њих носи дете. Друга жена говори да је дете њено. Заправо, она жена која је носила дете, је своје мртво дете подметнула другој жени, а узела њено. Сада, једна говори „Дете је моје“, а друга исто каже „Дете је моје!“.
Соломон долази до решења и каже: „Поделите дете! Једна половина једној а друга половина другој.“ У том тренутку, права мајка каже: „Не! Само да се не дели, само нека је живо!“ На то Соломон пресуђује: „Ово је мајка“, и даје дете правој мајци.
Блажене успомене патријарх  Павле је говорио да ова прича симболички представља два  начина постојања, одлучивања: један извире из разума, који је аналитичан, који дели, пресуђује и расуђује; а други долази из дубљег, надрационалнг искуства које извире из љубави – најдубље тајне постојања. Треба пажљиво једни друге да слушамо зато што овај живот брзо пролази, док је Истина вечна а савест и образ остају да стану на Суд Божији.
У ове дане, молимо се мајци Божијој, да да снаге свима нама, да заједнички сведочимо радост, веру да је будућност боља него садашњост, а она ће бити таква само ако ми то желимо, ако у то верујемо. У тој будућности има места за све људе добре воље међу којима има људи који су дошли из иностранства и искрено желе да нам помогну.
Овде видимо и представнике КФОР-а, који су чували наше цркве и манастире и чије је присуство овде изузетно битно и захвални смо им на свему што чине како бисмо могли да опстанемо у овом смутном и тешком времену. Ту су и представници страних мисија, њихове екселенције, међу  којма заиста има искрених пријатеља који желе да нам помогну и хвала им на томе.
Нека нас Мајка Божија све покрије својим омофором и нека нам да радост у срца, да можемо да кажемо да је све добро а да ће уз Божију помоћ бити још боље. Хвала Вам”, навео је архимандрит Иларион у Грачаници на Малу Госпојину 2018., на Академији поводом Дана општине Грачаница.