Васкршњи интервју Епископа Теодосија за "ЈЕДИНСТВО"

14. Април 2012 - 23:01
ОдштампајОдштампај

Васкршњи интервју - ЈЕДИНСТВО (интернет линк)

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО МЕТОХИЈСКИ ТЕОДОСИЈЕ

Беседе Његовог преосвештенства епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Теодосија пример су искреног, истрајног и храброг чувара Христове вере на Космету. Неуморно, братски теши, храбри и позива верне Србе на КиМ да поред свих искушења и напада остану са Христом на својој земљи у историјском језгру Српске православне цркве и зборном месту њених највећих светиња. Непрестано опомиње на љубав и толеранцију све народе на простору Косова и Метохије подсећајући их на Господа и љубав Нјегову.

Има ли наде да ће ускоро Срби на Косову и Метохији чекати Васкрсење Господње без страхова и неизвесности?

Без голготског страдања Христовог нема ни спасоносног Васкрсења. Зато је и Косовски завет српског народа био и остао непрестано проживљавање страдања у сталној нади на Васкрсење. С једне стране, људски гледано, ситуација у којој живимо је тешка и крајње неизвесна, али кроз сва та страдања ми постајемо духовно јачи и дубоко верујемо да се наш пут не завршава страдањем већ Васкрсењем Христовим. То је свети парадокс наше хришћанске вере. На Голготи, када је све изгледало изгубљено и очајно, Христос је показао да смрт нема снагу над Животодавцем. Он је смрћу уништио смрт, како певамо у васкршњем тропару. Зато, у нашој вери не смемо само да гледамо на Косово као део територије. Првенствено га морамо доживљавати као простор и пут, којим наша Црква и наш верни народ у њој, вековима иде на путу ка Другом доласку Господњем и Царству небеском.

Земаљско царство за малена а небеско од сада до века

У којој мери је, не само за Србе на КиМ већ за цео српски род важна вера у суочењу са свим недаћама и наизглед безизлазним ситуацијама?

Вера у Христа, вековима је сачувала Србе и друге хришћане да остану на свом спасоносном путу, да сачувају веру прадедовску и да наставе да живе на својим огњиштима. То се догодило и онда, када нико није могао да замисли да ће моћна Османска империја већ једном отићи са наших простора. Границе се мењају и мењаће се, али Косово и Метохија, без обзира ко ту у одређеном моменту владао, представља живо поприште нашег светолазаревског завета, који нас учи да је свако земаљско царство за малена, а небеско од сада и до века. Зато хри- шћани и у страдању и у невољама духовно напредују и јачају. Заправо, Црква је духовно увек била најјача у прогонима и страдању. Тек онда, када видимо да се не можемо ослонити на силе човечије, почиње у нама да делује вера, која може и немогућ е да учини могућим.

Може ли се данас рећи да је српски народ на Божјем путу, упркос педесетогодишњој комунистичкој идеологији, која нас је отуђивала од Бога и наше хришћанске Цркве?

Страдање српског као и свих других хришћанских народа великим делом је допуштење Божије, због тога што смо наду и веру у Христа често замењивали надом и вером у човека. Тако је било и са древним народом Израиља, који је био прогнан и страдао управо онда, када су народне вође почеле да се уздају у себе и да обећања о Царству Израиљском тумаче као обећање земаљског царства и моћи. Христос је дошао као цар Израиља, али не као што то чине великаши овога света, који од других очекују да им служе. Он је дошао да сам послужи и пострада за палога човека, односно за читав род људски. Зато је важно да се најпре покајемо, што значи да променимо свој начин размишљања и делања, исправимо своје грешке прошлости, тако што ћемо се више поуздати у Бога, а мање у људску моћ и силу. Једино заједницом у Христу, што и јесте Црква Божија, можемо превазић и наше партијске и идеолошке поделе, које су на жалост неретко присутне у нашем животу. Док год тражимо решења само од људи и моћника овог света и док год се делимо на издајнике и патриоте, не препознајућ и једни у другима нашу истинску браћу, трајаћ е и наша страдања.

Како у свету материјалних вредности искорачити из друштвено прихваћеног система и доказујући се као хришћани беспоговорно ширити љубав и безусловно праштати?

Христос нас позива не само да волимо ближње и оне који нас воле, већ и непријатеље. Тешка је то заповест, али у њеној основи јесте потреба да чврсто поверујемо да сваки човек у себи носи лик Божији. Код неких, тај лик блиста и сија у врлинском животу и љубави, а код неких је унакажен грехом и непознавањем Бога и Божије љубави. Бог Отац је пожелео да нас кроз Сина свога јединородног, који је постао човек нас ради, све сједини у Духу Светом. Зато је и циљ Цркве у овом веку да све призове тој заједници љубави и вечном животу, а праштање и спремност на опроштај је суштински предуслов за то. Нарочито је зато важно да међу собом имамо љубави, јер како Господ вели у Јовановом Еванђељу, по тој љубави ће нас познати да смо његови ученици. Мржња и нетрпељивост је знак духовног незнања и слепила, али изнад свега јесте неуспех да одговоримо на овај Божији позив и да у међусобној љубави нађемо смисао свог живота. Нажалост, хришћанска философија живота, због присуства људске себичности, историјски се показала тешко ускладива са политиком и друштвеним нормама. Христос нас позива у заједницу у Духу Светом, у Цркву, а политика и друштвени односи по слабости људској више воде у конкуренцију, сукобе, у борбу за моћ и богатство овог света, и људе повезује више на идеолошкој, етнич кој, расној, класној и другим основама. Као хришћани, дужни смо да стално уносимо и у друштвене односе вредности које нам је оставио Христос. Али, никада не смемо да се поуздамо у то, да можемо својим силама и мудрошћу да заменимо Бога, и на земљи да створимо Царство небеско.

Космет је живи симбол завета народа са Христом

Последњих дана учестале су претње упућене Српској православној цркви и нашој баштини на Косову и Метохији...?

Претњи је бивало и до сада, али су оне нажалост сада учестале, зато што поједини лидери косовских Албанаца, упорно покушавају да политизују питање наше духовне и културне баштине. Наше светиње су власништво Српске Православне Цркве, али наша мисија није усмерена само према српском народу, и зато су наше цркве и манастири позвани да буду отворене двери, за све људе добре воље. Чињеница да су нам наши свети преци оставили овакве предивне светиње, не сме да нас погорди, већ треба да нас учини и одговорним, да живимо достојно њихове вере и љубави према Христу, и да својим животом и односом према иновернима стално сведочимо љубав и веру у Христа.

Шта за Васкрс поручујете нашем мученом народу на Косову и Метохији, али и протеранима који највећи хришћански празник не могу чекати на свом огњишту?

Посланица Диогниту, из другог века после Христа, каже за хришћане, да им је свака земља отаџбина. Ако ми тренутно имамо осећај да смо у некој земљи странци, ипак ходећи том земљом треба да знамо да је наше крајње обиталиште у Царству Божијем. Где год били наши верници, било они који су остали на својим огњиштима, или су прогнани са њих, треба да буду свесни да смо у Христу увек заједно и да Косово и Метохија остају живи симбол завета нашег светосавског народа са Христом распетим и васкрслим. Зато, у страдању треба да будемо трпељиви и да не губимо наду, чекајући васкрсење са дубоком свешћу, да је наша стварна отаџбина на небесима, и да смо овде на земљи само путници и пролазници. Нека би Бог дао да се сви наши прогнани врате у свој родни крај. Али ако се то скоро и не догоди, треба да знамо да се Косову враћамо не само физичким доласком у наша села и светиње, већ првенствено честитошћу нашег живота, љубављу и жртвовањем за наше ближње у породици и на послу, превазилажењем свих свађа и сукоба - једном речју, ходећи по заповестима Божијим. Користимо ову прилику да у име нашег свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске, свим вашим читаоцима пожелимо срећне и Богом благословене Васкршње празнике, уз најрадоснији поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Рада КОМАЗЕЦ