Велики пост у нашем животу – протојереј Александар Шмеман

ПОСТ И НАШЕ ДОБА

Протојереј Александар Шмеман

Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свету. Ритам човековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално:  како ми можемо увођењем једне или две «симболике» – промене у наш свакодневни живот – одржавати Велики пост?
Очигледно је, на пример, да за већину верника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посећују недељом, а као што већ знамо, недељом за време Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човек једва да и осети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста – као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање – «чега ћеш се одрећи за време поста?» је резиме општег негативног приступа. У «позитивном» смислу, Велики пост се посматра као време у коме морамо извршити своју годишњу «обавезу» да се исповедимо и причестимо («… најкасније до Цветне недеље» како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење.
Очигледно је стога да се образовала велика непопуларност између духа или «теорије» Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумевања које поред лаика веома често деле и подржавају и сами свештеници. Увек је лакше свести духовно на нешто формално, неголи тражити духовно иза формалног. Без претеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га «одржавамо», изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не.
Ма колико да су услови у којима ми данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ниједна од њих не чини да пост буде «немогућ». Стварни корени што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот далеко су дубљи. Они се своде на наше свесно или несвесно свођење религије на површни номинализам и симболизам који представљају пут за заобилажење и бежање од озбиљности религијских затева у нашем животу, захтева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље.
Западни хришћани – римокатолици и протестанти – суочени са нечим што сматрају да је «немогуће», радије ће мењати саму религију, «прилагодити је новим условима» и тако је учинити «примамљивом». На пример, недавно смо видели како је Римска црква свела пост на занемарљиви минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво «прилагођавање» осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимализирањехришћанске вере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не «прилагођава» и не прави компромис са нижим захтевима, да би хришћанство учинило «лаким». То јестеслава Православља, али није и слава православаца.
Не данас, чак не ни јуче, него давно пре, ми смо нашли начина да апсолутне захтеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савест. Метод се састоји у симболичком испуњавању ових захтева, тако дасимболични номинализам прожима целокупан религијски живот. Тако, на пример, не би нам чак ни напамет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа – сачувај Боже! – просто ми ћемо службу која траје један сат назвати «свеноћно бденије», и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у лаври Светог Саве у IX вијеку.
Што се тиче Великог поста, уместо да постављамо фундаментална питања «шта је пост» или «шта је Велики пост», ми се задовољавамо великопосним симболизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за «деликатесна посна јела» и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног «укусно припремљеног посног ручка». У нашим црквама објашњава се толико много симболичних, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом, колико са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност религије. Наглашавам да у самим обичајима нема нечег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се религија схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот.
Али, како се живот мењао и све мање и мање био формиран од стране религије у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживели као симболи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама религија почела радије разумевати као систем симбола и обичаја, уместо да се симболи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или ускршњих јела неголи у пост и учествовање у духовној реалности Ускрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним религијским погледом на свет, из кога су и потекли, а симболи не буду схваћени озбиљно. Уместо симболизирања нашег «богатог насљеђа» морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.
Озбиљно схватити Велики пост значи, пре свега, да га посматрамо у основи – као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недеље припреме за Велики пост. То је време за одговор, за одлуку и план. Најбољи и најлакши пут је да следимо упутствоЦркве – било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (последњи суд) и о праштању (недеља праштања). Ови одјљци из Јеванђеља нису у цркви само зато да буду саслушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима свога живота, своје породичне ситуације, својих службених обавеза, своје бриге за материјалне ствари, својих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо.
Ако се овим размишљањима додају молитве: «Отвори ми врата покајања, Животодавче…» и псалам 137 «На рекама вавилонским», које се певају пре почетка поста, човек почиње да размишља шта то значи «осећати са Црквом» како литургичко време даје печат свакодневном животу. То је време да се прочита и религиозна књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о религији. Оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оногшто га испуњава. Невероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање религиозне књиге, концентрација наше пажње на нето сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то «рецепти» – могу да постоје и други начини да се човек припреми за Велики пост. Веома је важно да за време ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам сâм Бог шаље, као прилику за опомену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да речи великог прокимена, којим се објављујеВелики пост доживимо као своје властите речи: «Не окрени лице своје од слуге свога, јер сам тужан…»

УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА

Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује целокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на некима од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, пре свега, не буге време повећаног присуствовања и учествовања у литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности – могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли би сугерисати следећи «минимум» чији циљ није усмерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.
На првом месту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у недељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уопште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде «велики догађај» у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увежбавању хора, објашњењу службе кроз проповеди и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба.
После тога «предност» треба да се да првој недељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног «настројења», које смо описали као «радоснутугу».
Затим, императив је да за време целог поста, бар једном присуствујемо Литургији претходно освећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи, – тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивање на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако учинимо само оно што се лако «уклапа» у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у XX веку, него уствари од Адама и Еве, «овај свет» је увек био препрека за испуњавање Божијих заповести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном «начину живота»! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју религију узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечерњи у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечерњи, лишавамо се не само лепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што пост осмишља и чини делотворним. О томе у следећем поглављу…

ВАСПОСТАВЉАЊЕ ЧОВЕКОВЕ ДУХОВНЕ ПРИРОДЕ

Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумеју његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у «престајању» са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ретко се пост повезује са комплетним подвигом који захтева Велики пост. У ово, као и у другим случајевима, морамо најпре покушати да разумемо учење Цркве о посту, па онда да се запитамо: како можемо ово учење да применимо на властити живот?
Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Он је постојао и још увек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на пример у неким специфичним терапијама. Данасљуди посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Пре свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: Један у почетку Старог Завета, а други на почетку Новог Завета. Први је догађај Адамов о «прекидању поста» у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни грех. Христос – Нови Адам – а ово је други догађај, – почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове грешке је изгнанство из раја у смрт. Плод Христове победе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста «обавеза», обичај. Он је повезан са мистеријом живота и смрти, спасења и осуде.
По православном учењу, грех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном греху нам је презентирана као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цело питање: Шта то значи бити жив, а шта значи «живот»? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно оно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког света. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот «само од хлеба» идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот. Зато што је смрт принцип, који у њему непрестано делује. Речено нам је, Бог «није створио смрт». Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт – једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: Зато што је човек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волео живот који није зависио само од Бога него «само од хлеба». Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је изменио однос између себе и света. Истина је да му је Бог дао свет за «храну» – као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарењеса Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. «У Њему беше живот и Живот беше светлост човекова». Свет и храна су били створени као средство заједничарења са Богом, и само акосу били примани Богаради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је билаједна те иста ствар – јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адмова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је «мимо» Бога да би био независтан од Њега. Иако је то чинио, то је због тога што је веровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог, тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је веровао у храну, док је једини предмет вере, веровања и зависности – Бог и само Бог. Свет, храна, постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам – на јеврејском – значи «човек». То је моје име, наше заједничко име. Човек је још увек Адам, још увек роб «хране». Он може да тврди да верује у Бога, али Бог није његов живот. Његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвест су изграђени на томистом принципу: «само од хлеба». Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је грех свих грехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом.
Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанио животу, да поврати човека истинском животу, и Он такође започиње са постом. «Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни» (Мт 4, 2). Глад је стање у коме постајемо свесни наше зависности од нечег другог – када хитно и неодложно имамо потребу за храном – показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим речима, време кад смосуочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га оећам у целокупном телу, то је такође и време искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, Он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је повјеровао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човек неће живети само од хлеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је сатана наметнуо свету, учинивши ту лаж очигледном истином о којој се више не расправља, основом целокупног погледа на свет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који и ми још увек кршимо сваки дан. Према томе, шта је пост за хришћане? То је наш улазак у учешће у оном доживљају самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и света. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увек у палом свету, у свету Старог Адама, и будући његовим делом, још увек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт – кроз коју још увек морамо да прођемо – постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Део наше хране је већ постао «храна бесмртности» – Тело и Крв самога Христа. Но и свакодневни хлеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.
Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успио да нас убеди да ми зависимо једино о хлебу, и да целокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино «постом и молитвом». Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио «Кнеза овога света». Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и победе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо.
Колико смо далеко од обичног разумевања поста ко чисте исхране, као нечег што је дозвољено и забрањено, од целокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно – постити значи једну једину ствар: бити гладан, или ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човеку, да је сама глад, пре свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви пост је увек подразумевао потпуно уздржање, стање глади које је доводило тело до крајњих граница. Овде ми, међутим, откривамо де је пост као физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: «… постом и молитвом». Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења Божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би био заиста самоубиство. Ако је сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избегнемо искушење. Физички пост, маколико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора – од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вештина којом су у потпуности овладали светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вештину упражњавамо без пажње и опрезности. Целокупно посно богослужење представља непрестани подсетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.
Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да се молимо Богу за помоћ да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо – оживимо религијско поштовање за тело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено пре него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и победе. Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина – прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост. Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живећи у перманентном стању глади, живимо у сећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста – бар за кратко време – зна да нас аскетски пост не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човек прима храну као стварни дар Божији. Човек је непрестано усредсређен на унутарњи свет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овде не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати у време аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију «негативну» природу молитва, сећање, пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан пре служења вечерње службе – Литургије претходно освећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других дарова.
После свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма како био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражености. Другим речима, он ће бити права борба и, вероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вера која не превазилази сумње и искушења, ретко је права вера. У хришћанском животу нема, нажалост, напретка без горког искуства – неуспеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га после првог неуспеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспехом стављени на стварну пробу. Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, пре свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.
Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја – морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али доследан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човеку немогуће са Богом постају могуће.

ПОСНИ «СТИЛ ЖИВОТА»

Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противречити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама сâмо друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској речи «быт», а делимично речју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота. За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам симболи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи симболи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
Ми не живимо у православном друштву истога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни део, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «шизофренију» – расцепљеност нашег живота на два дела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, – кућа, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског „Браћа Карамазови“старац Зосима у каже: «Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот». Карактеристично је да он прави ову примедбупошто се сетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју»(Нека се уздигне молитва моја, као кад пред лице Твоје). Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се само на неке од њих.
Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човек «негде био». Цели свет је непрестано овде, надохватруке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која једина може да га повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «последњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вероватно, да ће «последњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним ‘чекићањем’телевизије, радија,  новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемои интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Лествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.
Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
Велики пост је веме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под светим подразумјева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену свијета него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је – човек светог живота.
И на крају још једна примедба: Велики пост је време за контролу нашег говора. Наш свет је нејероватно речит и ми смо непрестанопреправљени речима које су изгубиле свој смисао, а са тим и своју силу. Хришћанство открива светлост речи – истинити божански дар човеку. Из овога разлога је наш говор обдарен страшном силом, позитивном или негативном. Стога ћемо бити суђени према својим речима: „А ја вам кажем да ће сваку некорисну реч коју изговоре људи, одговорити на дан суда. Јер ћеш по својим речима бити оправдан, и по својим речима бити осуђен“ каже Христос у Јеванђељу. Контролисати говор значи откривати његову озбиљност и светост, разумети да понекад и наивна „шала”, коју испричамо чак не мислећи о њој, може да има ужасне последице – може да буде она поледња „сламка” која гурне човека у крајње очајање и пропаст. Али реч такође може да буде – сведочење. Случајни разговор преко стола са колегом може много више да учини за саопштење визије и живота, става према другима људима или према раду, него формална пороповед. Она може да поседује семе питања, жељу за већим сазнањем. Ми немамо појма како, у ствари својим речима стално утичемо један на другога – својим речима, самим тоналитетом своје личности. И најзад, људи бивају обраћени Богу не зато што им је неко могао да дâ брилијантна објашњења о Богу, већ стога што су они у Њему видели ону светлост, радост, дубину, озбиљност и љубав, које једино откривају присутност и силу Божију у свету.
И тако, ако је велики пост, човеково поновно проналажење властите вере, он је такође његово откривање живота и његовог божанског смисла, његове свете дубине. Уздржањем од хране поново откривамо њену сласт и поновно се учимо како да је примамо од Бога са радошћу и захвалношћу. Скраћујући музику, забаву, разговор и површну „друштвеност” поново проналазимо крајњу вредност људских односа, људског рада, људске уметности. И све ово поново откривамо једноставно стога што проналазимо самога Бога – што Му се враћамо, а кроз њега враћамо се свему оном што нам је Он дао у својој љубави и милости. И тако, на Васкрс увече певамо:

„Све је данас испуњено светлошћу,
Небо и земља и подземље.
Зато цела творевина нека светкује
Христово васкрсење;
У њему се утврђујемо.
Не лиши нас овога очекивања,
Човекољупче”!
Протојереј Александар Шмеман